Šta bi lider SNS radio da je sada opozicija?

I to je jasno sada kad imamo pandemiju koja je ceo svet dovela u stanje haosa. Različite države, različiti načini borbe, a isti neprijatelj. Čudan ovaj svet, rekao bih.

U Srbiji se stvari odvijaju od haotičnog stanja do čvrstih mera koje uspostavlja vlada i predsednik koji su sebi dodelili tu ulogu.

Naravno, politika se tokom trajanja epidemije mora odložiti u stranu i kako god to izgledalo simpatizerima jedne ili druge strane ovog duboko podeljenog društva, postoji solidno razumevanje situacije.

Najveća odgovornost je u svakom slučaju na Aleksandru Vučiću i Ani Brnabić i čini se da njih dvoje najviše posežu za onim što spočitavaju kao greh onoj drugoj strani – opoziciji. Većina političkih poruka dolazi baš sa njihove strane, dok se očekuje da na to druga strana ne (sme da) reaguje.

Shodno tome, hajde da analiziramo ili makar da se zapitamo, šta bi Vučić radio da je kojim slučajem opozicija u ovom stravičnom trenutku? I da pretpostavimo da neko drugi vuče identične poteze koje režim sada povlači.

Recimo, zamislite da je taj neki ministar zdravlja izjavio da nema opasnosti od novog virusa iz Kine i da postoji dovoljno znanja i resursa da stručnjaci u Srbiji naprave vakcinu protiv tog virusa. Da li bi Vučić opozicionar ćutao i rekao: „Pa dobro, hteo je čovek najbolje.“

Ili, da stručnjak iz tima koji bi trebalo da analizira situaciju i predloži mere, kaže: „Ovo je najsmešniji virus sa Fejsbuka. Možete u šoping u Italiju“, a onda epidemija eksplodira u bukvalnom smislu baš u toj Italiji.

Da li bi Vučić kao opozicionar ćutao, pravio se da nije ovo čuo ili bi zahtevao da se takav čovek makar ukloni iz tima koji savetuje pa i utiče na odluke u vezi sa epidemijom?

A možda bi opozicionar Vučić i javno podržao neki vrh države koji krivi građane Srbije koji su krenuli da se vraćaju u matičnu državu, a od kojih većinu čine oni koji su baš zbog „zlatnog doba“ otišli po neki evro na Zapad ili su zbog lažnih diploma koje su urušile kvalitet obrazovanja u Srbiji, otišli da se školuju na nekom drugom mestu.

Ne verujem.

Posebno ne verujem da bi se opozicionar Vučić složio sa premijerkom koja na konferenciji za medije izjavljuje da ti ljudi nisu patriote.

Da li bi opozicionar Vučić da je naša zamišljena vladajuća stranka raspisala izbore, prikupila 40.000 više potpisa nego što je potrebno, stvarajući gužve na tom potpisivanju, a sve u jeku nećkanja da li će se epidemija raširiti po Evropi ili ne, optuživao neodgovorne građane ili baš tu vlast koja je tako nešto organizovala?

Da li bi se makar u sebi pitao: „Ma mora da su ovo uradili bez obzira na upozorenje?!“

I na kraju, da li bi opozicionar Vučić verovao u bratstvo sa Kinom, koja eto vlast koja se busa u grudi o posebnosti tog odnosa nije obavestila o stravičnom scenariju koji sledi?

Pa eto, mogli su makar da upozore. Ili, možda i jesu upozorili? A onda je stvaranje gužvi radi izbora svestan čin i svesno rizikovanje?!

Siguran sam da i sam Vučić predsednik zna da bi se Vučić opozicionar to pitao.

Siguran sam da bi se pitao i mnoge druge stvari.

Od toga da vlast „na crno“ nabavlja lekove, testove i ostala medicinska sredstva, do toga da se ukida sertifikovanje tih istih lekova i sredstava.

Pa zato je tu opozicija. Da kontroliše vlast. Zna to i Vučić, bio on vlast ili opozicija.

Neka ovo bude tema za razmišljanje sadašnjem predsedniku Vučiću ali i svima nama. Pred nama su teški dani, a kada sve ovo prođe, odgovori na ova pitanja će se sama po sebi nametnuti.

Pa makar da ih spremno dočekamo, a ne kao što smo radi politikantstva odložili početak mera i zbunili stanovništvo ove naše prelepe zemlje.

A možda posle svega Vučić zaista i postane opozicionar?! Ko zna?! Siguran sam da se i on to pita.

Autor je predsednik Saveta Nove stranke