Šta će biti pouka iz krize?

Potežu velike, proverene misli kako bi ispunili očekivanja publike i još više je vezali za svoja velika dela sa nadom da će „kad sve ovo prođe“ njihova dela biti još veća.

Zapitani su i razni drugi medijski dušebrižnici, a pitamo se i mi mali: da li će se sada razumeti zašto nas je bombardovanje zbližavalo i zašto smo jedni drugima umesto nade doturali po cigaretu, čak i onima koji ne puše, predajući dežurstva u javnim ustanovama (koje smo  čuvali od bombi) – da bi u mraku imali svetlost, plamen i toplotu makar jedne cigarete.

Šta će biti pouka iz krize? To što nismo odbili hleb od komšije koji možda drugačije glasa?

Ili što više nećemo potcenjivati napore i postignuća prethodnih generacija i epoha, što više nećemo biti lenji da razumemo iskustva prošlosti, što ćemo se ratosiljati svog specifičnog vremenskog provincijalizma i nadmenosti savremenosti?

Pokušavajući da odgovori na ta, zapravo, stara pitanja u krizi pre 80 godina, tekstom „O boljoj Evropi“ („Politika“ januar 1940), Dragiša Vasić, između ostalog, piše:

„U jednom od svojih skorašnjih govora o ciljevima rata, izlagao je predsednik britanske vlade svoje ideje o novoj Evropi. On je rekao da niko od nas ne može da zna ni koliko će dugo ovaj rat trajati, ni u kom će se pravcu razvijati ili kada će se završiti i da niko ne može da predvidi ko će biti s kim i ko protivu koga, te da bi u takvim okolnostima bilo beskorisno da se unapred iznose uslovi pod kojima bi se mogao da ostvari jedan bolji svet. Osvrćući se na prilike koje bi vladale posle okončanog sukoba, on je podsetio da su se i za vreme prošlog Velikog rata isto tako pojavljivale ideje o jednoj boljoj Evropi i jednom novom svetu, ali da je posle nastalo gorko razočaranje. Osnovno je, rekao je predsednik, da treba misliti ne samo na to da se dobije rat nego i šta će biti posle njega, ali kad god se na to misli treba uvek imati na umu ono gorko iskustvo i pomišljati na sve što se dogodilo poslednjih dvadeset godina pa se time poučiti. U čemu bi bila ova pouka?

U prošlom ratu, isto kao i danas, pojavljivale su se ideje o jednom novom svetu, skoro raju, kao što je rekao gospodin Čemberlen, ali do ostvarenja tih ideala, kao što znamo, nije došlo, iako je nada u jedan bolji svet imala najveće opravdanje. Stradalačke dužnosti vrlo dugog rata bile su tako neizmerno i nemilosrdno teške da su oni, koji su ih vršili živeli u veri da vode poslednji rat, da se bore za ostvarenje jednog jedinog morala i da bi zaslužili ne samo bolji život od onoga što su ga pre rata vodili nego i život najbolji moguć.

Predsednik britanske vlade, koji je realan duh, smatrao je da je u pravu kad neće da se zanosi idealima mira i kada ih naziva utopijom. On je morao da ima na umu jednu stvar: kad bi naš razum, posle svih užasa ovoga rata, i uspeo da konstruiše jedan moral koji se ne može diskutovati, ko nam može garantovati da će spontano delo naših instinkata o njemu voditi računa. Ovo je, istina, poražavajuće za našu sentimentalnost, ali drukčije i ne može biti dokle su god naša osećanja pokretači naših akcija. Mnogi, sem toga, smatraju da su različnosti moralnog reda kod ljudi mnogo značajnije nego one anatomske, dok svaki svojoj moralnoj svesti pripisuje apsolutnu vrednost, čak božansko poreklo.

U dubokom i složenom radu vekova, koji su ispunjeni strastima, predrasudama, konfliktima interesa, oseća se neosporno napor svesne volje da se iskaže jedan jedini moralni zakon, ali taj napor sve do sada nije urodio očekivanim plodom.“

Da li smo mi danas spremniji za taj plod o kome piše Dragiša Vasić?

Usled pandemije, ni Dan pobede neće biti odgovarajuće obeležen, a kamoli 75. godišnjica smrti ovog književnika, advokata i akademika (ubijen aprila 1945. od OZNE ili ustaša u Jasenovcu) koja neće biti ni pomenuta: ni od monarhista, jer je Dragiša Vasić bio republikanac, a ni od republikanaca, jer se u dva balkanska rata i dva svetska borio uz monarhističku vojsku; kao ni od tvrdih nacionalista, jer je bio za Jugoslaviju, a ni od jugonostalgičara, jer im se ne sviđa Vasićev zahtev za jakim srpstvom; ali, ni od komunista, iako je komuniste branio na sudu kao advokat pre sto godina, ali u ratu smatrao da prvo treba oterati okupatora, pa tek onda, na izborima, rešavati političko uređenje države – pa su mu u odsustvu presudili kao izdajniku naroda; ni demokrate ga neće pomenuti, jer ih je kritikovao; a ni vojska, i na njegovoj sablji izloženoj u Srpskoj kući na Krfu, poklon njegovih ćerki, ostaće anonimni natpis: sablja jednog srpskog oficira; neće ga se setiti nijedno od silnih udruženja književnika i novinara, jer Dragiša Vasić ne deli mesta u upravnim odborima; ni SANU, iako je njihov član od 1934; ni advokatska komora iz koje je za vreme okupacije izbačen kao antifašista, a posle kao fašista; a ni televizije – misleći da gledaoce više interesuju skandali, zavere i ruganje istoriji, da je sramota biti na strani slabijeg i da je svima jedini cilj moć.

Da li ćemo se promeniti?

Odgovor imaju lekari.

Osim što nas leče, oni nam svojim javnim obraćanjima, pokazuju bolje od silnih fakulteta za medije – šta je prava, autentična, vredna, stručna, odgovorno izgovorena reč, a šta zaglušujuća buka navijačkih TV nastupa analitičara, političara, menadžera, medijskih mislilaca svih raskošnih vrsta, tzv. javnih ličnosti sa jedinom odlikom – poznatost.

I dok se mi iz udobnih fotelja pitamo: da li će svet biti bolji, lekari kratko i jasno, ne prekidajući svoj posao, kažu: zavisi od nas samih.

Zašto ih ne poslušamo?

Zar čekamo da nam to isto kaže Bil Gejts?

Autorka je dramaturškinja