Lični stav Aleksandra Dikića: Šta će nam Kosovo?

Znajući ove pretpostavke bilo bi arogantno i iluzorno verovati da smo mi baš ta izabrana generacija koja je u stanju da ovaj istorijski konflikt reši jednom zauvek.

Bilo da nas ka tom utopijskom cilju vodi malodušnost i defetizam ili nacionalni naboj i zavet, pri sudaru sa kosmetskom avlijom našu pubertetsku preambicioznost zaustavilo bi trenje vilajetskog života koje usporava vreme, obesmišljava svaku vrstu ideala i kao živo blato guta svaki pokušaj za promenom.

Protokom vremena sukob je prolazio kroz različite faze i zavisio je uglavnom od globalnih promena koje se materijalizuju na prostoru Balkana.

U tom geopolitičkom vrtlogu dva naroda nisu bila razdvojena samo jezikom, kulturom i religijom, već su voljno ili nevoljno postali višenamenski instrument za ostvarivanje interesa različitih imperijalnih sila čiji su se vektori prelamali na teritoriji koju su naseljavali.

I više od toga! Kao zarobljenici surove kolonijalne politike kontinentalnih imperija (Austrije, Rusije i Turske) Srbi i Albanci žive na istom prostoru, ali u različitim vremenima.

Srbi su svoje nacionalne ciljeve-oslobođenje i ujedinjenje-ostvarili početkom dvadesetog veka. Albanci to pokušavaju jedan vek kasnije. Mi svedočimo novoj fazi sukoba
– sukob dva državna prava. Iz toga i proizilazi pitanje-čije državno pravo je jače.

I danas nastajanje, razvoj i veličina balkanskih država zavisi od odnosa velikih sila. Poslednji događaj koji je promenio te odnose i uspostavio novu ravnotežu snaga na terenu desio se 1999.godine.

Tada su događaji, započeti mnogo ranije, dobili ne samo dodatno ubrzanje, već i novu smernicu i novu destinaciju.

Sve druge koordinantne tačke (2004., 2008., 2010., 2013., 2020., 2023.) na toj markiranoj pravi samo su zakonomerne posledice pokrenutog procesa.

Poslednja prepreka ka zaokruživanju celine jeste realizacija državnog prava jedne strane potiranjem državnog prava druge strane.

Zato i dolazimo do naslovnog pitanja koje se pred Srbe postavlja – a šta će nam Kosovo.

Četiri su parametra koji bi mogli da definišu naš odgovor.

Kosovo kao deo nacionalnog identiteta. Ovo je najslabija karika u ovoj teškoj, dubokoj kolektivnoj samoanalizi. Mi nemamo monopol nad Kosovom kao metafizičkim i mitološkim pojmom. Na taj odnos jednako pravo imaju i Albanci, jer su i oni kroz svoja usmena predanja i obrazovne institucije od Kosova napravili važan katalizator etnogeneze.

Istorija je subverzivna nauka i njeno tumačenje je neretko pod velikim uticajem politike, ideologije i religije. Zato je bespredmetno baviti se političkom arheologijom tragajući za naučnom potvrdom verodostojnosti tapije i nespornog vlasničkog prava nad jednom teritorijom.

Kosovo kao deo nacionalnog životnog prostora. Već decenijama pred geopolitičke arhitekte postavlja se ista dilema – da li su na Balkanu održive multietničke države ili je rešenje u stvaranju (manje-više) homogenih nacionalnih celina.

Primeri Makedonije i Bosne i Hercegovine produbljuju ovu dilemu, jer su ove nedovršene države postale „bolesnici na fosforu“- šibica samo čeka da bude upaljena i da se požar nekontrolisano proširi na čitavu regiju.

Možda će neki novi nemački plan biti upakovan u specijalno izdanje Burde, zajedno sa novim krojevima za državne granice koje će ličiti na XXXL kapute za Veliku Srbiju, Veliku Albaniju i Veliku Hrvatsku. U tom slučaju trampa Kosova za Republiku Srpsku imala bi neki istorijski smisao i životnu logiku.

Kosovo kao ratni plen.

Sve češće se čuje da je Srbiji Kosovo oteto kao posledica rata 1999.godine koji je izgubila. Uzrok rata bilo je „neadekvatno“ upravljanje ovom provincijom koja je pravo na pobunu konvertovala u pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Ako je prvi parametar bio najslabiji zbog mistike i teorije, ovaj parametar je najgluplji zbog realnosti i prakse.

Ako je Kosovo izgubljeno ratom, onda su u pravu oni koji smatraju da se jedino ratom može i povratiti. Precrtavanje granica ne donosi stabilnost i željenu održivost, već se spirala nasilja nastavlja u nedogled. Postavlja se takođe pitanje uzroka, učesnika i epiloga rata.

Uzrok rata bilo je etničko čišćenje Albanaca uz masovne zločine koje su počinile vojne i policijske snage kontrolisane od strane Beograda. Učesnici su bile srpske/jugoslovenske oružane formacije sa jedne i naoružani albanski pobunjenici sa druge strane, podržani od strane NATO-a.

Epilog je bio mir posle usvajanja Rezolucije 1244 koja u tranzicionom periodu političke i ekonomske stabilizacije pokrajine garantuje suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, dok je unutrašnja uprava poverena misiji OUN.

Država Srbija, koja je okrivljena za teške zločine nad albanskim stanovništvom, proterana je sa teritorije Kosova, ali je ostalo nedorečeno ko će je i da li će je uopšte iko zameniti posle isteka mandata međunarodne misije.

Tu nedorečenost MORAO JE popuniti jasan razlog zašto dolazi do tranzicije državnog suvereniteta, kao i ubedljiv dokaz da novi deponent ima ne samo dovoljan kapacitet za takvu vrstu poklona, nego i dozvolu SB OUN.

Ništa od navedenog nije bilo ispunjeno, a ako bi se uzrok i ishod rata uzeli kao moralno uporište za prevenciju budućih zločina centralne vlasti nad potčinjenim provincijama, onda bi se to moralo uvesti kao moralni imperativ i opšte usvojeno pravilo koje pored nespornog moralnog aspekta mora imati i univerzalnu primenljivost.

Ako je tako, onda bi mnogo veći razlog za separaciju imali Kurdi u Iraku, jer su nad njima vršeni mnogo teži zločini i u mnogo dužem periodu. Ako je separacija Kosova bila kazna, zašto ona nije izvršena posle sklapanja mira i sprovedena nad onima koji su za navedene zločine bili direktno optuženi, a kasnije i osuđeni?

Zašto se kažnjava demokratska Srbija gotovo deceniju kasnije? Zašto se miroljubivoj i proevropskoj Srbiji naplaćuju tuđi računi, kada se zna da su isti tenkovi koji su povratili srpsku vlast u Prištini 1989. godine, dve godine kasnije bili poslati na Srbe koji su se protiv iste te vlasti borili? Nelogično, nekonzistentno, neprimenljivo, neprihvatljivo!

Kosovo kao test za pravni sistem. Država se zasniva na narodu, teritoriji i vlasti koju vrši preko svojih institucija. Ako država izgubi bilo koji od ova tri konstitutivna elementa onda faktički prestaje da postoji.

Ako izgubi vlast, vrlo brzo biva zamenjena novim državnim organizmom. Ako izgubi narod, odnosno narod na odgovarajućoj teritoriji ne priznaje državnu vlast i njene zakone, država time gubi legitimitet, a vremenom i legalitet. Ako izgubi teritoriju, izgubila je sve.

Ako se Srbija odrekne Kosova, ona gubi svoj raison d’etat, svoju konstituciju. Ako se odreknemo Kosova, zašto se sutra ne bismo odrekli Vojvodine ili nekog drugog dela? Kosovo može rasparati Srbiju po šavovima koji se prisutni na teritorijama mnogih država, pa samim tim ne može biti sui generis.

Kosovo nije samo test za državu Srbiju, već i za međunarodni poredak. Ako je Zapad imao nameru da disciplinuje Srbiju amputacijom Kosova jer je odlučila da bude van zapadne sfere uticaja, onda je to obrazac koji sve velike sile mogu upotrebiti, uključujući i Rusiji u odnosu na Gruziju i Ukrajinu.

Dakle, šta će nam Kosovo?

Zbog mitova, zaveta i istorije? Sve to je u nama i deo nas i kada Kosovo nije deo Srbije. Zbog državnog razloga?

On se može zanemariti samo uz odgovarajuću nacionalnu i teritorijalnu kompenzaciju. Zbog međunarodnog prava – kako i prethodna kombinacija nije moguća bez učešća međunarodne zajednice, onda bi ovaj parametar bio možda i najvažniji u eri kada se svet nalazi u fazi kontrolisanog haosa.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.