Šta će Tasovcu komisija

Smisao projektnog finansiranja je smanjenje uticaja politike na raspodelu novca iz budžeta. Umesto da ministar kulture (ili bilo koji drugi ministar) diskreciono odlučuje kome će dati novac, uvode se unapred poznati kriterijumi u skladu sa kulturnom politikom koju vodi vlada.

Da bi to bilo moguće, pravila moraju da se znaju unapred, a umesto ministra, odluku suštinski donosi stručna komisija koju čine ljudi iz struke koja konkuriše za novac. Ministar samo formalno odlučuje (on potpisuje rešenje o raspodeli). Njegova uloga je suštinski nadzorna – on kontroliše da li se sredstva raspodeljuju u skladu s ciljevima kulturne politike i može da se umeša jedino ako se proces negde zaglavi, odn. ako uoči da je neka od prethodnih instanci odlučivanja uradila nešto protivzakonito.

Ministarstvo kulture ima pripremljen institucionalni dizajn za ovakvo finansiranje (što je za pohvalu). Dizajn je detaljno opisan u Pravilniku za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja.

Poslednji konkurs je bio raspisan pre nekoliko meseci. Formirana je i stručna komisija koje je donela odluku. A onda je ministar Tasovac 22. jula odlučio da diskreciono izmeni odluku komisije u devet slučajeva, ostavljajući neke kandidate bez sredstava, nekima dajući više, a nekima manje novca od traženog iznosa.

Podsetimo se još jednom: odluku o raspodeli sredstava donosi ministar na osnovu predloga komisije (koja pak svoju odluku donosi na osnovu unapred poznatih kriterijuma koji se odnose na značaj, uticaj i troškove projekta, kao i kapacitet medijske organizacije koja konkuriše za sredstva, čl. 18). Sledstveno, ako ministar ne uvaži predlog komisije, on ne može da radi njen posao, već da od komisije pismenim putem zatraži da ispravi nepravilnosti ili greške i podnese novi predlog (čl. 24, stav 3). Ali pročitajte obrazloženje ministra – u njemu se uopšte ne vidi gde je komisija prekršila zakon, već se ministar upušta u stručnu procenu o tome da li neki projekti treba da se finansiraju ili ne.

Ovo obesmišljava koncept projektnog finansiranja, odn. angažovanja stručne komisije koja procenjuje značaj, uticaj, kapacitet organizacije i troškove projekta. Ako ministar misli da ima kvalifikacije da samostalno odlučuje o tim stvarima, onda mu ne treba komisija. A ako mu ne treba komisija, onda mu ne treba ni pravilnik. Kao ni projektno finansiranje.

Autor je narodni poslanik, profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i potpredsednik pokreta „Dosta je bilo“