Šta čeka istraga u Krušiku?

LJudi spremni na konkretnu žrtvu zarad apstraktnog principa opasni su po korumpirani sistem jer ne idu samo svojim, drugačijim putem u tišini; oni pritiskaju dugme alarma koji celom društvu može da promeni pravac.

A u poplavi salonskih, šund i naci kopija, primetimo i da je Aleksandrov postupak primer pravog patriotizma koji ljudi prepoznaju i cene. Pored njega, produkti projekata paradržavnih „patrijota“ jasno se vide kao cirkuzanti.

Mnogo puta dosad povik uzbunjivača je zagušen u mraku institucija i muku kontrolisanog medijskog prostora, a oni u tišini zdrobljeni i zaboravljeni.

Ovaj put, međutim, zvona su se oglasila. Ne institucionalna, ta vrsta zaštite uzbunjivača u Srbiji nije ozbiljno zaživela. Šansu za to pre nekoliko godina sprečili su amaterizam, korupcija, zloba i sabotaža.

Buku je digla i zaštitu, umesto institucija, počela da pruža javnost. Posle istraživačkih portala, ozbiljno se uključila i televizija N1, a ona je, pored propagandne mašinerije vlasti, jedini medij u Srbiji koji dopire do masa.

LJudi su obratili pažnju, stali uz Aleksandra. Dobio je narodna leđa.

Korumpirana vlast sada ima dva teško rešiva problema. Prvo, stručnjaci znaju da čak i institucionalna zaštita uzbunjivača staje pred krivičnim postupkom.

Drugim rečima uzbunjivač, čak i po najnovijoj direktivi EU koja tek treba da bude primenjena u zemljama članicama Unije, dobija imunitet od otkaza, premeštaja, nižeg radnog mesta, ali ne i od krivičnog progona.

Dakle, ako je uzbunjivanjem prekršio krivični zakon, mora pred krivični sud, a Aleksandar je osumnjičen da je prekršio upravo njega. Ironija je u tome da, iako krivični postupak ograničava slobodu hrabrog Valjevca, on sputava i tehnologe autokratske propagande da uznemirenu javnost smire lako, npr. „prijemom kod predsednika“ kao mnogo puta ranije.

Jer Aleksandar je i javno priznao da je novinarima dostavio sporna dokumenta te otpočeti krivični postupak više ne može da se okonča tek tako. Ko god da je na početku krize savetovao i odlučio da je rešava (zlo)upotrebom BIA i hapšenjem uzbunjivača, grdno je pogrešio.

Drugo, upućeni znaju i da bi svako uzbunjivanje moralo da pokrene ne jednu, već dve istovremene akcije. Prva je zaštita uzbunjivača od odmazde, a druga – ispitivanje sumnji o ugrožavanju javnog interesa na koje uzbunjivač ukazuje.

Skoro jedini pravni način da Obradović bude oslobođen, kako javnost opravdano traži, je da sud zaključi da su dokumenta koja je izneo u Krušiku označena kao poslovna tajna i uskraćena javnosti da bi se tako prikrilo krivično delo, zloupotreba položaja ili druga nezakonitost.

A ako bi to zaključio sud, tužilaštvo više ne bi moglo da se „pravi ludo“ i izbegava ono što je od prvog dana moralo da radi – istražuje pljačku državnog preduzeća, zloupotrebe službenog položaja i ostalo. Tu bi mogući počinioci bili (stara fraza ovde dobija novi sjaj) – „odranije poznati policiji“.

Tako bi bilo u pravnoj državi. Kada je nema jer vlast nije ni demokratska ni suverena, pitanje svih pitanja je sledeće: do koliko su stvarni gospodari srpske stvarnosti ocenili da tkanje korumpiranog režima u ovoj fazi bolesti treba da se opara?

Naime, nije prevelika tajna da godinu dana posle redovnih u 2020. godini, vlast planira nove izbore, po novom Ustavu.

Onda bi se predsednik države birao u Skupštini, a aktuelni vratio na položaj premijera da „popravi ono što je krenulo naopako kada je s tog mesta otišao“. Zna se i da je dr Nebojša Stefanović, koji je aferom „Krušik“ najviše direktno pogođen, važio za prvi izbor Aleksandra Vučića za ulogu čuvara plaže u zimskom periodu.

Zna se i da bi neke ambasade radije da na toj perspektivnoj poziciji vide nekog drugog. Između „kandidata“ za ulogu kalifa umesto kalifa odavno bukti rat. Poslednja epizoda sa prijemom Aleksandra Vučića u bolnicu zbog srčanih smetnji dodatno je podvukla njegov značaj. Dok je ovaj tekst čekao na objavljivanje, stigla je vest da je Univerzitet konačno smogao hrabrosti da kaže da je doktorat jednog drugog „doktora“ plagijat. Inkriminišuće informacije jednih protiv drugih tek će da lete okolo.

Oduvek bacani tamo-amo velikim vetrovima, Srbija i Balkan danas imaju nesreću da sami na noge od bolesti ne mogu, a da oslonac i kad se povremeno pojavi, ne znaju, neće ili im ne daju da prihvate. Teško da će Srbija skoro, verovatno nikad, postati manja verzija Nemačke. I ne treba – naš put je uvek bio, a nadajmo se da će ostati – naš. Ali zapadne, liberalne vrednosti vladavine prava, slobodnih izbora i čovekovih prava morali bi da nađemo snage da usvojimo, ili će taj „naš“ put da vodi u trajni mrak.

Koliko će ličnu žrtvu Aleksandra Obradovića Srbija iskoristiti za svoje dobro, za odvajanje institucija i od vladajuće i od opozicionih stranaka, za borbu protiv korupcije i uspostavljanje jednakosti svih pred zakonom, a koliko će ona biti alat u rukama novog ciklusa zaostalosti, vreme će pokazati. Obradović je uradio najviše što čovek na njegovom mestu može i zato mu svaka čast.

Autor je bivši zaštitnik građana Republike Srbije