Šta ćemo kada Dodik pređe Rubikon?

Situacija je takva da čak i odnosi Beograda i Prištine ne ugrožavaju stabilnost Balkana koliko jedan Dodik, koji se, sva je prilika, priprema za predstojeće izbore u Bosni i Hercegovini, pa, kao i uvek, pojačava nacionalnu retoriku kao deo sopstvene kampanje.

Međutim, to nije uopšte naivna pozicija, niti se može tretirati samo kao politički folklor Milorada Dodika. Pesmu „Ne može nam niko ništa“ Dodik čuva za kraj kampanje.

I zaista, da li neko može „nešto“ Miloradu Dodiku? Bez obzira na prirodne veze sa Republikom Srpskom, da li Srbija, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, uopšte ima bilo kakav uticaj na ono sa čime se igra Milorad Dodik, a to je mir na ovim prostorima?

Na prvi pogled, Republika Srbija vodi politiku u tri pravca: govori se o platama i penzijama, odnosima u regionu i Evropskoj uniji kao suštinskom cilju. Trenutno je za taj glavni cilj najveći problem Milorad Dodik. Srbija i dalje zvanično podržava celovitost Bosne i Hercegovine i donekle zadovoljava političke apetite Milorada Dodika, kao u slučaju Deklaracije o očuvanju srpskog naroda koju on najviše eksploatiše u javnosti. Pitanje je do kada će to biti moguće.

Ne tako davno jedan srpski lider pomislio je da je vožd. Reč je o Radovanu Karadžiću, koji je potpisao Vens-Ovenov plan, a zatim na Palama odluku prepustio poslanicima koji su isti odbacili. Na taj način su produžene sankcije SR Jugoslaviji, a krvava bosanska drama je nastavljena. Tada je Karadžić u potpunosti ignorisao Miloševića, koji je mislio da kontroliše postupke bosanskih Srba.

Epilog znamo. Dodik izgleda ne zna. On i dalje manipuliše, kao u slučaju presude Naseru Oriću, tvrdeći da su „muslimani oslobodili muslimane“ negirajući tako da među sudijama u ovom slučaju ima i Srba. Za slične zločine suđeno je trojici pripadnika Armije BiH pred Okružnim sudom u Bijeljini. Oni su oslobođeni, a presude je potvrdio Vrhovni sud RS. Tada Dodik nije tražio ukidanje suda u Bijeljini, kao ni ukidanje Vrhovnog suda RS.

Upravo zato vlast u Srbiji, ukoliko i dalje ima nameru da ostane na putu ka Evropskoj uniji, mora više pažnje da obrati na ponašanje „tvrdih bosanskih glava“ u Republici Srpskoj, kako je Milošević nazivao Karadžića i ostale kada su mu otkazali poslušnost. I on je mislio, do tada, da je to nemoguće. Naravno da isto misli i Vučić. Uostalom skoro je isti odnos snaga. I danas su, na obe strane, oni koji se predstavljaju kao glas naroda. I danas je predsednik Srbije, kao Milošević tada, faktor stabilnosti u regionu. Milošević je kasnije napustio tu politiku, a Radovan Karadžić je to pozdravio. Krvavi obračun se nastavio. Do danas nismo u stanju da se suočimo sa sopstvenom odgovornošću.

Svi će reći da su pitanja i Kosova i Bosne i Hercegovine nacionalna. Na oba potencijalna žarišta govori se o opstanku Srba na tim teritorijama. Stidljivo se provlači opasna politička tendencija: da je pitanje Kosova „gotova stvar“ i da je zato važno prebaciti težište na odnose sa Republikom Srpskom. Bukvalno se igramo sa vatrom i pitanje je trenutka kada može doći do novog požara.

Zato je pitanje celovite Bosne i Hercegovine ne samo odgovornost aktuelne vlasti u Srbiji, već i opozicije koja mora glasnije i jasnije da insistira na tome. Neće biti nevinih kada Milorad Dodik odluči da „pređe Rubikon“. Šta ćemo onda? Svi smo dužni da to sprečimo već sada.

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije (LDP)