U moru tabloidnog novinarstva u ovakvoj državi, koja svoje preostalo građanstvo (nije uspelo da pobegne odavde) svakodnevno mori instant patriotizmom upakovanom u laži o Zlatnom dobu, govor mržnje nije nikakva novost, naprotiv, što veća količina laži, podmetačina, hard core članaka uvreda i mržnje garant su dobrog tiraža, ako ga uopšte ima, ako i to nije jedna vrsta mitomanije.
Jer, budimo iskreni, vremena su se promenila, novinarstvo takođe. Danas ono ne zahteva poznavanje struke, obrazovanje i autentičnu personu koja stoji iza svojih tekstova, kao ni zahtevnog i obrazovanog čitaoca.
Ipak, novost je kada se javne ličnosti, koje doživljavamo kao autoritete u svojoj oblasti, postaju miljenici vlasti ili njihovi promoteri ili jednostavno, kada se takve osobe, iza kojih stoje zavidne biografije, nagrade i priznanja, rečeno jezikom žute štampe, prodaju.
Bilo je takvih pojava uvek i one nisu nešto neobično, s obzirom na usporavanje istorije koje se kod nas odvija od pokosovskog ciklusa do danas.
U situaciji kad se namerno nameće površnost i neznanje, dok deca postaju gluplja a telefoni pametniji, u situaciji kada se huliganizuje i kretenizuje omladina a studenti postaju uprosečena kvota za popunjavanje statističkih izveštaja, u situaciji kad moral postaje nepoznata kategorija a jedini princip tržišne ekonomije postaje prodaja duša, ne može se ni očekivati večno supermensko odolevanje šačice intelektualaca iz onog vremena, koje danas doživljavamo kao jedinu branu nadolazećoj severnokorejskoj matrici.
Dok ljudi poput Dragana Velikića, LJubomira Simovića, Gorana Markovića, karikaturista Petričića i Coraxa, pojedinih glumaca ili onih TV lica koji kroz svoje programe na uglavnom Novoj S (Mentalno razgibavanje, Utisak nedelje, Veče sa Ivanom Ivanovićem), ili autori emisija Pljiž, Dobar, loš, zao, 24 minuta sa Zoranom Kesićem pokušavaju da u atmosferi jedne uzavrele mentalne ustanove naprave malo promaje i zasmeju, makar kiselo, društvo odavno ogrezlo u kič, indiferentnost, apatiju i čamotinju, dotle se neki drugi, svojim činjenjem ili nečinjenjem, laktaju i kandiduju za neke nove poslove u narednom periodu ili štite današnje privilegije i udobnost svojih pozicija.
U tom smislu, ma kako degutantno izgledalo skoro obraćanje jednog poznatog glumca predstavniku aktuelne vlasti u emisiji ružičaste televizije, posvećenoj uglavnom ženama, u kojem mu daje podršku usred velike afere koja ovih dana potresa zemlju, ono je duboko promišljeno zakonima tržišta. Biće para za nove filmove tog glumca/reditelja, ma kako oni bili skupi i ma kako loše izgledali na kraju. Drugi se pak glumac/reditelj istovremeno žestoko napada i medijski razvlači po tabloidima, izgleda samo zbog toga što nije miljenik vlasti.
Takođe, kolumne koje u jedinom slobodnom listu piše naš poznati književnik, nekadašnji ambasador na Kipru, treba posmatrati u kontekstu njegove razočaranosti, sa jedne strane, u ono što je prethodilo ovom stanju u kojem se danas nalazimo, ali, sa druge strane, neverici u opozicione kapacitete kompromitovanih igrača ili želji da se komotno objavljuje, piše, pa i arbitrira u nekom narednom periodu. NJegovo „Udri, Vučiću, ruka ti se pozlatila“ deluje u najmanju ruku deprimirajuće za poštovaoce njegovog dela, iako ga za to, po sopstvenom priznanju, „zabole Sebastian“. Kolumne, inače, u dnevnim novinama danas rado i sve više pišu političari, ljudi bliski vlasti, savetnici, funkcioneri, analitičari, književnici, više to nisu isključivo novinari.
Gomila analitičara takođe se svakog jutra obraća gledaocima televizija sa nacionalnom frekvencijom. Niko ne može da ljudima od integriteta određuje šta je ono što smeju da govore, pišu i misle, bar ne u društvima koje se deklarišu kao slobodna, a ne fašistička.
Ali, u zemlji Srbiji, zemlji koja se približila modelu Nemačke iz poznih tridesetih XX veka, zemlji koja nosi otomanski DNK, otkida na Rusiju a želi da ubrizga zapadnjački genom, jedini uslov da se čuje nešto što nije dominantna mantra vlasti jeste da se čovek okrene internetu ili dvema televizijama, od kojih je samo jedna dostupna preko kablovske mreže u gradu u kojem živim. Tako je i jaz između Beograda i ostatka Srbije povećan, uzimajući u obzir protok informacija ograničenog dometa.
Zbog toga je i svojevremeno ukidanje Utiska nedelje na nekadašnjoj B92 televiziji bilo tako značajno za dalje indoktrinisanje gledalaca u pravcu rijaliti zombiranja do stanja apatije, belih listića, Čiča Gliša i konačno, dolaska ove vlasti na čelo države pre 7 godina.
Naravno da medijska propaganda nije jedini uzrok promene vlasti, ali je održavanje na vlasti uslovljeno jačinom medijske propagande.
U međuvremenu, ludilo je eskaliralo do granica u kojima se slučaj iz Lučana može posmatrati samo kao medicinski fenomen.
O tome se nema šta napisati, niti šta pametno reći. Toga se jedino mogu stideti vinovnici tog slučaja, da imaju stida, oni koji su podršku morali dati direktoru, a ne ožalošćenoj porodici. Taj, ali i neki drugi slučajevi, pokazuju koliki je moralni pad ove države i ovog društva, gori, čini se, nego u devedesetim godinama dvadesetog veka.
S druge strane, članci u kojima se fingira ravnodušnost, u kojima se uspešno balansira između realnosti, objektivne i subjektivne istine, te mire krajnosti duboko podeljenog društva u kotlu koji odavno vri, ne doprinose ničemu osim zamajavanju naroda, koji, takav kakav je, više ne mari ni za šta osim za laku zabavu i preživljavanje do novog jutra. Kolumnisti, kao takvi, postaće uskoro potpuno nepotrebni, baš kao i štampa, kultura, prosveta itd.
Danas su intelektualci koji delaju u javnom prostoru, oni koji su ostali u ovoj zemlji ali nisu postali promoteri njene vlasti, zapitani, više nego ikad, kako će se i gde će se ovo završiti. Da li ćemo imati najgori mogući scenario, jesmo li toliko radioaktivni da se nikada nećemo oporaviti, pita se šačica njih koji se javno pojavljuju i smeju da izgovore kritike ili da uspostave dijagnozu.
Oni drugi, glava zabijenih u pesak, uplašeni ili ucenjeni, pišu i rade tako kao da izgleda da su svi isti, da svi snose podjednaku odgovornost za stanje obolelog društva.
I jednima i drugima nije lako, i onima koji se bore i onima koji su, izgleda, u kolaboraciji. Najteže je ipak onima koji dolaze, onima koji nemaju razloga, volje, pameti i želje da se bore sa repovima koje su nam ostavile one aždaje besmisla iz devedesetih. Od tog nasleđa nismo uspeli da se pomerimo, ono je naša zla kob, pisalo se o otme kritički ili ne. Od koga će potonji novinari, koji tek treba da ispeku zanat, naučiti svoj posao.
O čemu li će oni pisati, da li će uopšte smeti da pišu. Ili će sve postati laka instant zabava, sa horoskopom, crnom hronikom i golom ženom na drugoj strani, dok se ne kraju ne relativizuje sve, znanje, čast, dostojanstvo, diktatura, dobro ili loše novinarstvo.
Autor je istoričar umetnosti iz Zaječara
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
