Šta donosi novi zakon o platama

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Međutim, predloženi tekst predviđa rešenja koja sa više aspekata mogu da značajno unaprede postojeće stanje koje odlikuje velika netransparentnost plata, značajne razlike u platama za iste ili slične poslove u različitim delovima javne uprave, pa samim tim i odsustvo pravičnosti takvog sistema. Za ostvarenje tog potencijala ključni su širok obuhvat zakona, dobra i dosledna implementacija i snažna politička podrška.

Treba poći od toga da novi zakon pod istu kapu stavlja veoma širok krug institucija, koje su trenutno obuhvaćene različitim zakonima, bez ikakvih zajedničkih principa obavezujućih za sve. On će tako urediti zajednička načela za preko 500,000 zaposlenih u širokoj kategoriji javne uprave, dok će se na osnovu njega zatim pripremiti posebni zakoni za pojedinačne, uže kategorije kojima treba da se prepoznaju određene specifičnosti. Imajući u vidu da su u pravnom sistemu Srbije svi zakoni jednake snage i da novi zakon može da derogira odredbe postojećeg zakona, ovaj pristup nije bez svojih rizika, pošto ti pojedinačni zakoni suštinski mogu da odstupe od zajedničkih načela predviđenih Zakonom o sistemu plata, pa je stoga snažna volja i podrška da se i pojedinačni zakoni dobro usklade njime od presudnog značaja.

Pored državnih službenika i nameštenika, koji rade u državnoj upravi (ministarstvima, posebnim organizacijama i službama Vlade), nezavisnim institucijama (poput Državne revizorske institucije) i stručnim službama Skupštine i Predsednika, ovaj novi zakon treba da obuhvati i zaposlene u zdravstvu, prosveti, ustanovama kulture, socijalnoj zaštiti, sportu, autonomnoj pokrajini i opštinama i gradovima, pravosuđu, policiji, kao i javnim agencijama. Mnoge od ovih institucija su do sada bile obuhvaćene ili veoma „fleksibilnim“ zakonima koji su omogućavali netransparentno menjanje plata kroz uredbe koje donosi Vlada (pa su se tako neke od tih uredbi i koeficijenti u njima menjali po nekoliko puta godišnje!) i koje su samim tim veoma podložne pritiscima iz kolektivnog pregovaranja, ili su potpuno samostalno utvrđivale plate svojih zaposlenih jer su bile u režimu opšteg Zakona o radu.

Tako smo došli do situacije da postoji preko deset različitih osnovica za obračun plata, preko hiljadu različitih koeficijenata i stotine različitih osnova za uvećanje plata (za neke po učinku, za neke po stručnoj spremi, a za neke čak bez jasnog osnova). Tako smo takođe došli do situacije da osnovna plata koja se dobije množenjem koeficijenta i osnovice (ako nekako dođete do nje, pošto su osnovice često ostajale izvan uvida javnosti!) nema mnogo veze sa finalnom zaradom koju neki zaposleni nosi kući, jer je sijaset različitih dodataka (opet različitih u različitim institucijama i delovima javnog sektora!) pravio još veće razlike u platama zaposlenih u različitim delovima sistema.

Ideja ovog novog zakona o sistemu plata jeste da najpre postavi jedinstvenu osnovicu za obračun plata za sve, koja bi pritom bila javna i lako dostupna javnosti jer bi je za svaku godinu utvrđivao Zakon o budžetu Republike Srbije. Samo ta jedna izmena omogućiće daleko lakše poređenje plata između različitih sektora i institucija, jer će osnovna plata biti lako izračunljiva množenjem jedinstvene osnovice sa koeficijentima koji će biti utvrđeni prethodno pomenutim posebnim zakonima (jedino se za lokalne samouprave predviđa mogućnost utvrđivanja niže osnovice od te zajedničke, u slučaju da opština nema dovoljno sredstava za isplatu zarada prema zajedničkom sistemu).

Takođe, novi zakon će biti praćen katalozima radnih mesta za sve delove javnog sektora, koji daju opise radnih mesta u koje svi treba da se uklope. Ovim se rešava potencijalni problem da se vozač u javnoj agenciji naprasno nazove upravljačem motornim vozilom i da mu/joj se tako utvrdi veći koeficijent od onog koji je predviđen za posao vozača. Logika je jednostavna: ukoliko vašeg radnog mesta nema u katalogu, ne možete imati ni platu. Ovo će biti posebno važno za takozvane generičke poslove, koji predstavljaju jednu potpuno novu kategoriju u sistemu plata u javnom sektoru.

Naime, svi poslovi koji su „opšteprisutni“, tj. mogu se naći u svim ili gotovo svim institucijama “ od kurira do računovođe “ biće obuhvaćeni jedinstvenim katalogom i za njih će biti propisani identični koeficijenti, a razlike u platama će biti moguće samo ako posebni uslovi rada to iziskuju (npr., opravdano bi bilo da čistačica koja radi sa infektivnim otpadom ima veću platu od čistačice koja održava kancelarijski prostor). Trenutno su najveće neopravdane razlike između administracije (ministarstava npr.) i javnih agencija, čije plate trenutno nisu ni u jednom postojećem platnom režimu i slobodno se utvrđuju. Službenik za javne nabavke ima manje-više isti posao i u ministarstvu, u školi ili pozorištu ili u nekoj javnoj agenciji, samo su predmeti tih nabavki različiti, ali su im plate trenutno veoma različite.

Naravno, finalna pravičnost i uporedivost kroz različite sektore i delove sistema doći će tek sa dovršetkom reforme, a ne sa ovim prvim sistemskim zakonom. A od ove javne rasprave do tog rezultata puno je izazova. Najteže će biti odoleti pritiscima, kojih će nesumnjivo biti, jer kada se ovakva reforma sprovodi, sa svih strana dolaze zahtevi za izuzetke. Niko ne želi da bude poređen sa drugima, naročito ako to može da dovede do smanjenja plata. Imajući u vidu da se ova reforma sprovodi u situaciji fiskalne konsolidacije i praktične nemogućnosti da se ukupni nivo zarada poveća, može se očekivati da će biti onih čije će plate morati da idu na dole (opštepoznata činjenica je da ovakve reforme najbolje uspevaju u uslovima finansijskog rasta i mogućnosti da se ukupni nivo zarada poveća “ kada svima plate idu na gore, svi su za reformu!). Zato neće iznenaditi nastojanje Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave da diskusiju o konkretnim koeficijentima, iznosima i poređenjima između sektora odgodi što više jer su svesni da će se tada suočiti sa ozbiljnijim otporima iz onih delova javnog sektora koji su na gubitku “ mudar pristup i verovatno jedini koji može da obezbedi da se uopšte dođe do kraja procesa. Naravno, podjednako je bitno i da se poređenja izvrše na pravi način, tako da se zaista uporede oni koji su uporedivi. Veliki izazov može da bude i komunikacije ove reforme prema javnosti. Poruka mora da bude jednostavna: ovde se radi o stvaranju pravičnijeg i transparentnijeg sistema, da poreski obveznici znaju ko je koliko i zašto plaćen u institucijama koje suštinski oni finansiraju. Na taj način oni koji se opiru reformi gube argumente. I konačno, da bi novi zakon uveo red u javni sektor neophodna je politička volja da se zakon sprovede, kao i uključivanje što većeg dela javne uprave u njegovo sprovođenje.

Sveobuhvatna primena, i što manje izuzetaka iz pravila je ključ uspeha. Oni koji su sada izuzeti, poput funkcionera, javnih preduzeća i vojske, treba da daju dobre argumente za to, a treba razmisliti i o mogućnostima da se na neki način i oni podvedu pod ovu reformu, ako ne direktnom primenom zakona, onda makar referisanjem na određene principe i limite koje ovaj zakon postavlja.

*Autorka je viša programska menadžerka Centra za evropske politike (CEP)

Novi zakon pod istu kapu stavlja veoma širok krug institucija, koje su trenutno obuhvaćene različitim zakonima, bez ikakvih zajedničkih principa obavezujućih za sve. On će tako urediti zajednička načela za preko 500.000 zaposlenih u širokoj kategoriji javne uprave