Šta glumi pisac Veselin Šljivančanin

Koji je zaista bio hrabar. Koji je, ipak, izgubio na bojnom polju. O čemu on može da pouči ljude danas? Kako iz stanja gubitnika na terenu postati pobednik nad predstavnicima Inicijative mladih u zagrejanoj sali nekog doma kulture?

Ili je ubačen kao strateg u grupu za najavljivanje pobede na izborima (ma kakvi oni bili) jedne stranke i to baš one na vlasti. Taj zadatak možda i obavi kako treba jer ga prati tuđe krvi žedna raspojasana družina. Da zabatalimo to što je osuđen za ratni zločin, jer je pre svega rat zločin sam po sebi. Da je bilo pameti, kao što nije, oficiri nekadašnje JNA, pa i ovi iz Gardijske brigade, poput pomenutog, tada majora, bili su privilegovana i moćna sorta zasada koju su obilnim parama, pozajmljenih od trulog Zapada i nikad im vraćenih, zalivali naši narodi i narodnosti.

Pisac ovih redova, i sam učesnik besmislenog rušenja grada na Vuki i Dunavu, bio je spreman da dobrovoljno ode u Hag i svedoči da se ne radi o zločincu, već o nesmotrenoj izjavi onom (švajcarskom li beše?) novinaru da je on komandant „na svojoj zemlji“. Usred Vukovara, koji je vojska oslobodila od svojih stanovnika i razbucala im temelje i krovove kuća. U stvari, ta izjava je njegova „ulaznica“ u domove kulture u kojima nastavlja da vodi rat pred onima koji su od njega bežali kao bez glave.

Zašto danas Gospodin Šljivančanin ne ode u tu „svoju zemlju“ (u kojoj se šepuri „pisac“ Gotovina) i održi promociju, govor, predavanje, miting, bilo šta tamošnjem življu? Umesto toga, junačina mirno gleda kako oni koji ga, ne znam u čemu i zbog čega, podržavaju mlate one kojima je muka od praznih reči gubitnika četvrt veka posle rata? E to je već zločin. Ali ne za Međunarodni sud, zločin prema moralu i karakteru jednog generala. Rečeni general, tada major, sada pisac dobro zna da je rat u Hrvatskoj izbeglo više od polovine mobilisanih, da su, na osnovu brojnog stanja odazvanih, čudno menjane formacije, pa je pešadijska četa spala na 60-ak, vodovi na petnaestak vojnika i tako dalje.

Ako je već mirno posmatrao kako njegovi „simpatizeri“ tuku mlade ljude iz Inicijative, zašto nije pomislio da bi ti mladi ljudi, u slučaju potrebe, sigurno bili u „skraćenim“ vodovima, a snagatori, ljubitelji pisane, vlasnici pijane reči bi „uhvatili“ prvi voz za Mađarsku, Austriju, ili putanjicu za vrbake pored Dunava… Šta ako je među prisutnima bio neko od brojnih dezertera iz devedeset prve, koji nisu smeli u rovove, već tuku li tuku svoje na književnim promocijama. I – gde smo sada? General koji je izgubio bitku, rat i zemlju koja ga je školovala, okružen rodoljubima niklim na prolivenoj tuđoj krvi nastaviće svoje putešestvije na radost nasilnika koji ga prate. I svi zajedno udri po slobodoumnoj mladosti. Zna li Gospodin Šljivančanin zašto nije pobedila JNA? Zato što se nije znalo ko je J, ko je N, a ko je A. Izdaja u vojsci? Podržavanjem nasilnika upravo je on izdao čast oficira. Makar i bivšeg, makar i nepravedno osuđenim za ratni zločin. Ćutaše kao zaliven, dok su mladi ljudi prebijani od strane galamdžija sa kojima bi i veće vojskovođe izgubile rat, zato što su u Srbiji i Hrvatskoj na vlasti one stranke koje znaju da ga iznedre, ali ne znaju da ga dobiju. Jadna je vlast u čijoj državi generali pisci nosaju šlem sa obe ruke i čekaju da neko u njega ubaci koju crkavicu.

Autor je književnik, major u rezervi iz sela Prugova