„Šta je Balkan za Tursku“: Odjeci posete Srbiji predsednika Redžepa Taipa Erdogana

I danas je taj znaj znak tamo, ali ima i novih koji putnicima signaliziraju put i skretanje ka gradu, koji je bošnjački, koliko i srpski, a pomalo i turski.

Niko nije mogao pretpostaviti da će u prašnjavom i zapuštenom Novom Pazaru, kako su nas opisivali američki istraživači u gorespomenutom izveštaju, koju godinu kasnije prvi put boraviti premijer jedne države, velike i ogromne kao što je Turska – u koju je do kraja šezdesetih masovno odlazilo bošnjačko stanovništvo sa prostora nekadašnje Jugoslavije.

Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Redžep Taip Erdogan otvorili su 2010. godine Turski kulturni centar, čime je otpočelo novo poglavlje u odnosima dve države, ali i odnosu Turske prema Sandžaku.

U to vreme podeljenost u Islamskoj zajednici bila je na vrhuncu, a tadašnji muftija Muamer Zukorlić veliku odgovornost imputirao je režimu Borisa Tadića zbog problema u Islamskoj zajednici, kao i Turskoj koja se evidentno umešala u ceo proces, svrstavajući se na jednu stranu. Nakon toga razni turski zvaničnici, a nekoliko puta i Ahmet Davutoglu, tadašnji ministar spoljnih poslova, boravili su u Novom Pazaru, obavljali zajedničku molitvu, uvek u džamijama pod ingerencijom Islamske zajednice Srbije.

Onda je, u oktobru 2017. godine, došlo do istorijske posete dva predsednika, Aleksandra Vučića i Redžepa Taipa Erdogana. Narod je izašao na ulice da kliče, baca cveće, tapše i maše turskim zastavama, dok se u blindiranoj limuzini turski predsednik Erdogan kretao novopazarskim ulicama i sokacima, zastajući povremeno da pozdravi narod, pa i poljubi ruke bošnjačkih nana.

Potom je sa bine u centru grada na turskom jeziku Erdogan otpevao dva refrena čuvene novopazarske pesme: Kad pogledam sa bedema vidim divan grad, Novi Pazar, moj zavičaj. Narod u ekstazi, jer je pred njim sultan, veliki čovek, zaštitnik napaćenog muslimanskog sveta, kreator savremene i snažne Turske.

Podsećao je Novi Pazar tog dana na Bajrampašu, istambulsku opštinu u kojoj živi veći broj Bošnjaka čije je poreklo iz balkanskih krajeva – jer je Erdoganovo prisustvo doživljeno kao božja milost.

Dugo vremena je bošnjačkoj zajednici predsednik Vučić prebacivao, kada god se prilika ukaže, na stepen dobrodošlice koji su Bošnjaci priredili Erdoganu, ali nam je svakako Vučić poslao jednu važnu, jasnu i nedvosmislenu poruku: probleme u Novom Pazaru rešavaće Beograd, a ne Turska.

Nekoliko sporazuma je tog dana potpisano, veći broj njih do danas nije realizovan. Pritom, ne radi se o krupnim investicionim i infrastrukturnim projektima koji bi trebalo da ojačaju privredu, omoguće nova radna mesta i poboljšaju ekonomski status Sandžaka, već su to projekti manje vrednosti koji se odnose na rekonstrukciju spomenika kulture iz otomanskog nasleđa, izgradnju novog vrtića, rekonstrukciju mosta u centru grada – u svakom slučaju radilo se o skromnim i ne puno zahtevnim projektima.

Većinu tih projekata danas finansira Vlada Republike Srbije. Da budem jasan – u Novom Pazaru, kao i celom Sandžaku, Turska razvojna agencija je realizovala i radi na projektima, ali ne u meri u kojoj se to možda očekivalo.

Bošnjaci veruju da ujutru kad ustane predsednik Erdogan prvo pomisli na Sandžak pa popije prvi jutarnji čaj. To je jedna od najvećih zabluda kojom je bošnjački narod u Sandžaku opijen – Turskom kao figurom snažne i zabrinute majke koja je tu da štiti.

Ako je istorija učiteljica života, iz nje možemo da naučimo kako i na koji način se velika Otomanska imperija na ovim prostorima odnosila prema Bošnjacima, njihovoj političkoj i kulturnoj eliti. To nema veze sa Erdoganom, već sa odnosom Turske prema Bošnjacima, koji će uvek biti konstanta njihovog spoljnog delovanja.

Vidno prisustvo Turske u Sandžaku potvrđeno je otvaranjem konzulata u Novom Pazaru, što je izvesno pomoglo olakšavanju različitih problema koji građani imaju, ali je takođe i budno tursko oko stalno sada prisutno.

Ključni uspeh turskog delovanja u poslednjih petnaest godina u Sandžaku se ogleda u tome da su određene bošnjačke političke aktere okrenuli prema Beogradu. Turci su popunili vakuum prostor i postali prijateljski posrednici, koji su imperativno insistirali na saradnji sa Beogradom, bez obzira na izborni rezultat, tenzije i političku podršku koju bošnjačke stranke imaju u Sandžaku.

To se najbolje ogleda na primeru politike pokojnog Muamera Zukorlića – kada je, svojevremeno, ublažio retoriku, postao politički akter saradnje sa Beogradom, odnosi njegove stranke sa zvaničnom politikom Turske su nijansirano unapređeni, pa je i njegov položaj poprimio posve drugačiji odnos u samoj Ankari.

Od svih političkih aktera iz Sandžaka Zukorlić je imao najizraženiji kritički odnos i duboko javno propitivanje turske pozicije i delovanja u regionu, pa i Sandžaku.

Svim bošnjačkim političkim akterima je važna legitimacija iz Turske i podrška koja se dobija zbog sopstvenih birača koji u Turskoj, posebno u Erdoganu vide zaštitnika islama, a danas Palestine i poraženog muslimanskog sveta. Ankari je, takođe, važno da ima podršku Bošnjaka sa Balkana, budući da je ne dobija od potomaka bošnjačkih useljenika u Turskoj, čiji broj je nekoliko miliona, i koji su sve ovo vreme veliki oponenti, opoziciono nastrojeni i protivnici politike aktuelnog predsednika Erdogana.

Redžep Taip Erdogan je važna figura današnje globalne političke scene. On poseduje značajan kapacitet pragmatizma koji ga sve ovo vreme održava u političkom životu. Demonstrirao je snagu Turske kao regionalne sile, a njegova agresivna diplomatija večiti je problem njegovih saveznika u Evropi. Zaustavio je, u određenoj meri, prodor migranata muslimana prema Zapadu, a izbegličku krizu iskoristio je za svoje političke interese, izuzetno svestan prisutne islamofobije u zemljama obećanog Zapada. Posredovao je u postizanju sporazuma o otvaranju bezbednog koridora za izvoz žitarica preko Crnog mora i sprečio kolaps kad je Rusija želela da povuče podršku sporazumu. Iako se nalazi na čelu zemlje članice NATO, on ima bliske odnose sa ruskim predsednikom Putinom, odbio je da podrži sankcije Rusiji i umesto toga Turska je postala najveći kupac ruske sirove nafte, a biće i buduća članica BRIKS-a.

Erdogan je tvrdi autokrata, koji pod kontrolom drži policijski i obaveštajni aparat, ali on nije diktator, jer diktatori nikad ne gube izbore. NJegova partija je na lokalnim izborima održanim početkom godine poražena u Istanbulu, Ankari, Izmiru, Bursi i Antaliji.

Interesovanje Turske za Balkan, pa i dobri bilateralni odnosi sa Srbijom, koji su na vrhuncu, posebno u ekonomskoj saradnji između dve zemlje, samo potvrđuju da je Turskoj, između ostalog, važna stabilnost na Balkanu, kao jednoj od njenih političkih sfera uticaja. Balkan je za Tursku prolaz ka Evropi jer i srbijanske saobraćajnice vode u evropske zemlje. Pitanje Kosova, koje je za Tursku nezavisna i priznata država, stavljeno je u drugi plan, upravo zbog jačanja bilaterale koja u današnjem kontekstu znači jačanje ekonomije, i najavljene saradnje u namenskoj industriji. To je najvažnije pitanje u ovom momentu – tehnologija, proizvodnja i prodaja naoružanja.

Turska je svesna položaja i uticaja koju Srbija ima na zemlje u okruženju gde, između ostalog, živi i značajna srpska manjina, tako da je u kontekstu stabilnosti i turskog interesovanja za Balkan, važno razumeti i prijateljski odnos dva predsednika. Spoljna politika Turske i njeno balansiranje je vrlo opravdano, a za Srbiju je važno da ima partnera čija se teritorija prostire između Zapada i Istoka, sa strateškom pozicijom koja je važna za NATO i SAD, Bliski istok, Kavkaz i centar Evroazije.

Autor je  Izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.