Šta je bilo u Srebrenici

Ali, ukoliko ste poremećena sociopata koja se ljigavo kezi, kada naiđe ovakav datum, te seiri tokom tih dana i ismeva mrtve koji se i dan-danas iz grobnica iskopavaju, onda ništa. Državna je politika svih dosadašnjih protuva, pogotovo u vreme vladavine gangsterske stoglave aždaje Srpske napredne stranke, da se zvaničnici tokom ovih junsko-julskih dana uopšte ne oglašavaju.

Ćuti predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ćuti i premijerka Ana Brnabić, ćute i ministri, a ćuti vala i ogroman deo opozicije. Takva tišina, iz godine u godinu, sve se dalje čuje. U muku prolaze dani jer je to tačka jedinstva vlasti, dobrog parčeta opozicije, Srpske pravoslavne crkve, akademske zajednice, vojske, policije, bezbednosnih struktura, propagandista i većinske javnosti. Svi dobro znaju da su ruke krvave do ramena.

Dok, s druge strane, pojedini intelektualci, umetnici, novinari i pokoja nevladina organizacija, poput Žena u crnom, Inicijative mladih ili Helsinškog odbora, ne dozvoljavaju da se najstrašniji zločin u Evropi od kraja Drugog svetskog rata prepusti tmini zaborava. Zbog toga ti ljudi plaćaju cenu sopstvenog ugrožavanja bezbednosti i mentalne nestabilnosti, budući da se u ovoj tamnoj pećini, prepunoj raznoraznih zveri, osećaju usamljeno i odbačeno.

No, u susret tom datumu, ispod nekog teksta u vezi sa žrtvama u Srebrenici na Fejsu, koji je izbacio na svom pejdžu nedeljnik „Vreme“, osoba Ta i Ta je napisala: „Šta je bilo u Srebrenici“, te se ispod tog komentara rasplamsala rasprava da mu se objasni kako tamo nije bilo ništa, ili je pak bilo nešto, ali nije bio genocid, ili je u stvari bio genocid, samo je on debil što to ne zna, ili mu se postavljalo pitanje da li on uopšte zna koliko je samo Srba pobijeno, i tako u krug. Da bi na kraju čovek ponovo i jednostavno napisao: „Nisam znao ništa o svemu tome.“

Naravno da će neko sada pomisliti odakle je sada ovaj vanzemaljac, gde li je do sada, sunce mu, živeo i da li on uopšte prati šta se dešava kod nas?

Nažalost, ova temeljno neobaveštena persona je ogledan primerak duboke indoktrinacije koja je ovde trajala trideset godina, a na steroidima je tokom prethodnih deset. Između patoloških negatora zločina i onih koji istrajavaju u borbi suočavanja sa prošlošću, izrasta jedna u potpunosti nova generacija, koja neće znati šta je bilo u Srebrenici, niti će znati čak da je ratova bilo uopšte, kao što sada polako već gube pojam šta je to DOS (Demokratska opozicija Srbije), kao što se pokazalo na prijemnom.

Ovde je postalo važnije da se zna šta je patrijarh Porfirije slušao u mladosti, čovek koji sada hoće da sastavlja spiskove nepodobnih i na čelu je organizacije koja je višedecenijski sejač mržnje i skrovište za srebroljupce, ratne zločince i seksualne predatore.

Šta, na kraju krajeva, i možemo da očekujemo od ovakve države i društva kada je u pitanju godišnjica Srebrenice? Kako uopšte da dođemo do nje kada Srbija još uvek nije priznala da je izvršila agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovini? Kako razgovarati javno o Srebrenici, a da pre toga ne pričamo krvničkom raskomadavanju Vukovara? Ili četvorogodišnjem sadizmu formulisanom u opsadi Sarajeva? Ili gađanju Dubrovnika? Ili o silovanim ženama u Foči? Ili o nošenju belih traka u Prijedoru? O mučenjima i ubijanjima u koncentracionim logorima, poput Omarska, za Hrvate i Bošnjake? O otetim ljudi iz voza u Štrpcima? Ili da li uopšte možemo da zagrebemo priču o nacističkom aparthejdu prema albanskom stanovništvu, koji se dešavao na Kosovu? Kako priznati nešto što bi moglo da slomi više od 30 godina ispiranja mozga?

Zato je Srebrenica naša crvena linija preko koje ne smemo da pređemo. Naša tačka ključanja. Momenat u kojem se ispisujemo iz ljudskog roda i upisujemo na stranice beščašća. Ne samo zbog toga što se to tada planski uradilo, već zato što se o tome i dalje ćuti. I zbog toga je, mnogi misle, lakše ne znati. Izgubiti se u vrtlogu gomile informacija. I sačekati da sve to nekako samo od sebe prođe. Ali, Srebrenica ne prolazi. Ona se vraća. I tek će da se vraća. Svi oni ubijeni i pod zemlju zatrpani čekaju da progovorimo, jasno i glasno – da, u Srebrenici je bio genocid.

Autor je slobodni novinar