Približava se ključni dan revolucije… Kao što ne razumem zbog čega „građani“ beže od „političara“ na protestima (da li to znači da političari nisu građani?), tako ne razumem kako narod koji je svoju istoriju manje ili više sveo na ubistva i prevrate ima nešto protiv revolucije?
Revolucija podrazumeva potpunu promenu društvenih odnosa i normi, upravo onako kako je to sada Srbiji i neophodno. U državi koja je laž proglasila za nacionalni projekat – u državi u kojoj, na primer, jedan ministar (Ružić) govori da Uredba o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru važi do kraja 2019. godine a drugi (Lončar) da je ukinuta – kako drugačije razrešiti nagomilanu društvenu frustraciju?
Kako razrešiti gorući društveni problem nedostatka zdravstvenog kadra i odumirućih srpskih bolnica uprkos „prijemu 12.000 ljudi“, kako je nedavno somnabulno izjavio ministar Lončar – na sednici skupštinskog Odbora za zdravstvo ili temeljnim promenama koje ćemo kolokvijalno nazvati revolucijom? Kako drugačije reorganizovati društvo koje dozvoljava da se o radu njihovih ministara izjašnjavaju zaštićeni svedoci u postupcima suđenja organizovanom kriminalu? Pozivanjem ministara na sastanak odeljenjske (SNS) zajednice ili korenitom promenom sveukupnih odnosa u društvu, nazvali je i revolucijom?
Da li zaista iko veruje da će predsednik, čiji egotrip moramo svi da živimo, uključujući i nas „fašiste“, zaista odstupiti na bilo kakvim izborima koje lično organizuje? Da li zaista ima ikoga ko misli da će čovek koji ponižava čak i saradnike brutalno ih ućutkujući, imati milosti prema neistomišljenicima („fašistima“, kako bogougodno i nerevolucionarno izjavljuje)? Da li zaista ima ikoga ko misli da će duhovno dete Šešelja i Slobodana zaista dopustiti slobodnu volju građana? Ili je nužno da se na to primora metodama kopernikanskih promena društvene zbilje, koje žargonski možemo nazvati i revolucijom?
Da li su botovi, žene koje padaju u SNS (pardon u PMS) pred objektivima kamera, da li je paljenje kuća novinara, krivljenje štangli oko glava opozicionih prvaka i tome slično, evolucioni društveni „napredak“ ili pak socijalni otpad najgore revolucionarne vrste?
Da li se ikada ranije dešavalo da se moderni SNS pretorijanci, nazvani botovima, za parče hleba (dobro de, i salame) izlažu takvim neprijatnostima kakvo je, na primer, čitanje Danasa? Koliko je leleka duž Palmira Toljatija dok vredni botovi revolucionarnim žarom analiziraju „neprijateljske“ tekstove Danasa, pa i najmarginalnijih autora. Svi su autori ovim Čvorovićima iz Novog Beograda jednako interesantni. Da li mislite da se ikako drugačije nego organizovanjem (kontra)revolucije može objasniti citiranje rečenica iz „neprijateljskih“ tekstova objavljenih mesecima unazad u Danasu i spočitavanje da takvi zaslužuju neku vrstu represije?
Lav Trocki kaže da osećaj osvete ima svoja prava – tu maksimu baštini aktuelna vlast koja u opisivanju onih koji se ne slažu sa njom u pravilu poseže za Adolfom Hitlerom kao uporednikom. Da li nikada zadovoljeni osećaj osvete srpske vlasti nije revolucionarna tekovina u najboljoj tradiciji Lava Trockog? Ili ime Adolfa Hitlera u opisivanju svojih neistomišljenika koriste i Tereza Mej ili Angela Merkel? Drugim rečima: da li su laburisti, pa čak i konzervativci koji glasaju protiv predloga njihove premijerke „fašisti“ ili demokrate? I možete li u srpskom parlamentu zamisliti da naprednjaci glasaju protiv predloga sopstvene premijerke i to zajedno sa „fašistima“? Naravno ne. Zbog čega? Pa zbog toga što je naš sistem sjedinio zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast u rukama samo jednog čoveka, suprotno Ustavu! Kako se zove nasilno kršenje Ustava? Pa revolucija, koju sa naprednjacima živimo evo već predugi niz godina.
Svi smo mi taoci čoveka koji zna imena svih sela u Srbiji, ali ne zna imena gradova u kojim mesecima traju protesti „1 od 5 miliona“… Čoveka koji „u glavu“ ume da prebroji protestante dok spokojno igra šah (otvaranje „Kraljev gambit“), ali ne ume da ih čuje… Čoveka koji traži slobodu za Bojanu, Barbaru, Gocu i ostale omiljene „novinare“ na neprestanim konferencijama za štampu, ali ne zna da je Freedom House, kao svetska nezavisna organizacija, za 2018. godinu objavila da je status Srbije iz slobodne promenjen u zemlju sa ograničenom slobodom. Da li je otvorena pretnja Vučića u Telegrafu onih godina da će se „kad-tad osveti Čuruviji“ znak njegove revolucionarne prošlosti ili permanentno stanje njegovog duha?
Kako se izboriti za tako neophodnu slobodu, koja nedostaje kao vazduh? Ako kažem da moje srce kuca vatrom Če Gevare, ne znači da ću se spaliti, niti stilska figura da 13. aprila mora goreti Beograd znači da će ga posetioci iz cele Srbije zapaliti!
Šta je onda cilj revolucije u subotu? Formalno, da konačno postane jasno da čak i u Srbiji država postoji zbog građana, a ne kao do sada – da građani postoje zbog države!
Suštinski, četiri zahteva.
Da se organizuju vanredni opšti izbori nakon šest meseci demokratske terapije i uz obavezno masovno prisustvo OEBS-a ili sličnih monitora. Da se učini revizija biračkih spiskova od strane nezavisne komisije u čijem bi radu obavezno učestvovali i „fašisti“. Da dođe do smene direktora i glavnih urednika medijskih servisa Srbije i Vojvodine, te članova REM-a, koji danas misle da „SBB ne ispunjava obaveze“, a ispunjavaju Pink i Happy. Da se redefinišu kriterijumi za dobijanje nacionalne TV frekvencije i razmisli: da li je pokazivanje golih zadnjica kod Mitrović Željka i Marić Milomira zaista nacionalni interes, ili ove kanale „za odrasle“ valja ostaviti kablovskim operaterima pod stavkom „roditeljska kontrola“…
Ova četiri zahteva moraju progoniti našu vlast, kao četiri jahača apokalipse. Ova četiri zahteva moraju biti ispunjeni ili nama nema biološkog opstanka. Svi koji misle da će se problem „rešiti“ tako što će piti espreso u Knez Mihailovoj, rizikuju da zauvek ostanu u Srbiji (slutim da će naš Kim u jednom trenutku doneti odluku da se „patriotski“ zatvore granice naše Koreje), te da će biti prinuđeni da beže preko granice kao Miki Rubiroza. Tek tada će postati jasno mladima da nema razlike između „građanskih“ i protesta „političara“, te da je potpuno nebitno semantičko čistunstvo u označavanju karaktera 13. aprila: nezadrživa evolucija ili revolucija.
„Sve će proći. Ali, kakva je to uteha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?“, govorio je najmudriji od nas ikada Meša Selimović.
Ne dozvolimo da život prođe mimo nas, nego ga trinaestog čvrsto zgrabimo za ramena.
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
