Šta je nepotizam?

Smena je usledila nakon sugestije prosvetne inspekcije ministarstva i Agencije za borbu protiv korupcije, koje su našle niz nepravilnosti u ovoj instituciji.

Pretpostavlja se da je u pitanju upis doktorskih studija rektorovog sina koje je kao student otpočeo pre nego što je završio integrisane studije medicine; dok je Agencija za borbu protiv korupcije ustanovila da je na „UK bilo propusta i familijarnih odnosa pri zapošljavanju“. Savet univerziteta je u dva maha potvrdio ispravnost upisa sa konstatacijom da su studije okončane u „skladu sa propisima“. Ministar izjavljuje da „ova smena nije ugrozila autonomiju kragujevačkog Univerziteta“ . Ipak javljaju se neka elementarna pitanja.

a) Ako je tačna tvrdnja da rektorov sin nije završio integrisane studije medicine u momentu upisa doktorskih, kako je moguće da to nije znala pravna služba Medicinskog fakulteta i rektorata?

b) Kako je moguće da je istina o ovoj proceduri postala očevidna tek u skorije vreme kada je rektorov sin već odbranio doktorat? Doktorske studije na medicini traju bar tri godine.

c) Ukoliko je pak pravna služba znala za ovaj postupak, onda su znali i dekan Medicinskog fakulteta i članovi Saveta, pa ipak niko nije reagovao?

d) U slučaju da su znali onda i oni snose odgovornost, te bi po istoj logici trebali da budu smenjeni.

Na kraju bih se osvrnuo na konstataciju ministra da ovim nije ugrožena autonomija Univerziteta.

Novi zakon o visokom obrazovanju između ostalog uvodi odredbu „Nadzor“ koji vrši Ministarstvo. Inspektori po tom zakonu, između ostalog, mogu “ predložiti ministru donošenje odluke o razrešenju organa poslovođenja „u konkretnom slučaju rektora. Ova odredba nije postojala u prethodnom Zakonu“.

Da li se ovom odlukom narušava autonomija univerziteta?

Kako se smatra, državni univerziteti ne mogu uživati neograničenu autonomiju. Morala bi da postoji ravnoteža i neka vrsta kontrole da bi se zaštitili interesi države i građana; država želi da prati i proceni performansu ustanove, dok sama institucija ima svoje rukovodeće telo na čelu sa rektorom, koje je odgovorno za postizanje institucionalnih ciljeva.

Iako se opisuju neka četiri tipa kontrole autonomije kao upravljačkog modela, ipak se razlikuju dva osnovna koncepta: kompletna ili delimična kontrola visoko obrazovne ustanove od strane države (preko svog ministarstva i njegovih autorizovanih tela); ili autonomni i poluautonomni Univerzitet, gde superviziju može imati čak i dobrotvorna ili neprofitna organizacija sa statusom pravnog lica bez učešća predstavnika vlade. Preovladava mišljenje da se stariji koncept kompletne kontrole od strane Ministarstva pokazao neodrživim na duge staze i zamenjen je drugim formama monitoringa. Ili pojednostavljen, na jednom kraju je model državne kontrole, na drugom kraju model supervizije gde država samo nadgleda i usklađuje, što bi se reklo „nos unutra, ruke napolje“. Zbog sve većeg broja institucija za visoko obrazovanje i njihovih specifičnosti, postalo je očigledno da Ministarstvo nije najbolji arbitar kako one treba da funkcionišu, jer se teško može efikasno upravljati putem udaljenih centara moći. Dajući autonomiju samoj instituciji priznaje se da su njene potrebe u menadžmentu različite i dozvoljava se puno vršenje akademskih sloboda. Zbog toga se menja model centralnog uplitanja i oslanja se na sofisticiranije forme monitoringa i univerzitetske performanse. Veći broj država engleskog govornog područja kao i država zapadne Evrope prihvata ovaj model.

Na osnovu novog Zakona stvara se utisak kao da postoji tendencija ka jačoj državnoj kontroli, što u neku ruku limitira nezavisnu funkciju Univerziteta. Iako se uzima kao bazična premisa da svaki akademski član obrazovno-naučne ustanove treba da poseduje ličnu odgovornost, koja se oslanja na vlastitu savest i moralne principe, sama institucija raspolaže etabliranim etičkim odborima koji su odgovorni (ili bi bar trebali biti) prema svim moralnim ekscesima pojedinca. I ona ih mora sama rešavati. Sa druge strane, Univerzitet je jedina institucija koja važi kao“rasadnik“ znanja, čuva kulturnu baštinu društva i neguje visoke etičke principe. Ukoliko hoćete da je oslabite najbolji način je upravo kompromitovanje etičkog kodeksa i principa moralnog ponašanja, favorizujući često manje kompetentne pojedince sklone korupciji. Ništa čudno, živimo u društvu koje još uvek nije jasno definisalo šta je nepotizam. Stvaranje jakih, nezavisnih institucija je osnovni smisao demokratskog društva i imperativ uobličavanja pravne države. Izgleda da Univerzitet, koji bi trebao da bude njegova intelektualna i moralna avangarda, zaboravlja svoju ulogu.

Autor je bivši rektor Univerziteta Niš