Rade Marković Foto: Privatna arhiva
Čudno je to osećanje koje s vremena na vreme imam, a u stvari je utisak koji se nenajavljen pojavi, a i vama je poznat kao trenutak koji ste već doživeli i koji se eto probio do vas u nekakvoj maglovitoj mistici.
Nije to osećanje kojem tako lako pronađete izvor, kao recimo za bare u mojoj ulici posle kiše sa kojima sam se na istom mestu prvi put susreo pre 60-ak godina kad me je baba vodila u crkvu Svete Trojice.
Menjale su se države čiji smo deo do ove poslednje, vlade i politike(hm?), ratovi na tri strane, pa bombardovanje. Odavno ne idem u crkvu, ali bare se, i pored više rekonstrukcija ulice od kad tu živim sa porodicom, i dalje nalaze na istom mestu – u santimetar.
Osećanje već viđenog glede bara sam, eto, razumeo kao sećanje koje sam već odista doživeo u detinjstvu. No, nije uvek tako lako demistifikovati osećanje već proživljenog. Pogotovo ako verujete kao ja da iskustvo aktivno učestvuje u ljudskim životima i da može biti dragoceno u tome da se iz samog iskustva može nešto naučiti i da će to biti deo promene koja je bitna karakteristika života.
Čemu ovaj dugi uvod i kakve veze ima sa naslovom ovog teksta? Kad sam pre nekoliko godina pisao tekst pod istim ili vrlo sličnim imenom nisam znao, a pogotovo želeo, da sličan tekst sa istim i o istim junacima pišem nekoliko godina kasnije.
Možda bi ovaj tekst mogao nazvati „već viđeno“ i verovatno ne bih pogrešio osim što je intenzitet slika koje se i meni i vama nameću svakodnevno pojačan do granice kada će se slike razleteti u vazduh. Nepristojnost i bahatost koja se valja javnim prostorom biću slobodan nazvati „Pomahnitali radikali u javnom prostoru“.
Nije to medicinski pojam kakav bi bio recimo o slobodnim radikalima. Radikali ne mogu biti slobodni i očigledno je da moraju doći u fazu mahnitosti a razlog je vrlo jednostavan. Pošto se sve menja i nekuda kreće, a radikali samim svojim karakterom koji se dodatno pumpa misle da imaju pravo na večitu istinu i konačna rešenja. a „TO“ uvek i neminovno dolazi u potpuni raskorak sa realnošću. I što je raskorak veći to je mahnitanje žešće.
Tako je i ovaj tekst koji pišem već napisan pre nekoliko godina i ovi ljudi iz naslova su ti već viđeni i reči koje izgovaraju su te nepromenljive i lišene svake ljudskosti i značenja, upotrebljene kao oružje kojim se ispucava po ko zna koji put ova beščasna istorija vređanja, laganja i muljanja u ime „SRPSTVA“, a uistinu održanja vlasti koja svoj smisao nalazi jedino u uživanju potpune neodgovornosti, poželjne nekompetentnosti i takmičenju u primitivizmu.
Pa su tako huligani, šljam i izdajice glumci, umetnici, studenti, akademska zajednica i građani koji protiv stanja „VEĆ VIĐENO“ u dugom trajanju protestuju, a ne plagijatori diploma, loši glumci sa njihovim bardom prenemaganja i laganja, nekompetentni naprednjački direktori koji su temeljno upropastili imovinu građana Srbije, poput EPS recimo.
O dupliranim i tripliranim cenama u izgradnji puteva, na primer, koji su ugovoreni bez tendera ni reči, o Jovanjici, plantaži za „usrećivanje“ srpske mladosti, ni reči kao o kriminalu i izdaji JEL, i tako dalje.
No, pošto svaka diktatura počiva na korumpiranosti, a ova srpska i nekompetentnosti, uvek je samo pitanje vremena kad će početi da se urušava. Implozija društva i države je ishod i neminovnost takvih sistema. Sami smo već jedanput bili svedoci tog procesa, a što smo dozvolili da se ta stvar ponavlja valjda odgovor leži u onoj bari iz moje ulice.
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
