„Briselski sporazum je potpisan 2013. godine i Evropska unija je garant sprovođenja ovog sporazuma. Ključne odredbe nisu ni do danas sprovedene, kao što je Zajednica srpskih opština, što pokazuje da EU nema dovoljno autoriteta da bude garant sprovođenja ovog sporazuma.“
Ovo je iskaz iz članka narodne poslanice SNS Vesne Marković, objavljenog u listu Danas 6. marta 2019. godine, sa kojim se inače slažem. On me je, međutim, podstakao da se pozabavim pregovaračkim autoritetom Srbije.
Pregovarački autoritet Srbije je ozbiljno narušen još samim zaključenjem Briselskog sporazuma. Iako Ustav predviđa da se ustrojstvo opština, izbori, sudstvo, javno tužilaštvo i policija uređuju zakonima Srbije, srpska strana je pristala da se sva ta pitanja urede zakonima republike Kosovo, koju su kosmetski Albanci samoproklamovali na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije. Pošto je tačkom 14. ovog sporazuma Srbija pristala da surogatdržavi Kosovo neće praviti smetnje na „njenom evropskom putu“, briselski pregovarači duguju građanima Srbije odgovor na pitanje – da li su i kome obećali da će tu državu priznati. A takav dug prati i sumnja u kredibilitet pregovarača.
Iako je Srbija, žrtvujući Ustav, ispunila sve obaveze iz Briselskog sporazuma, ona punih pet godina podnosi docnju kosmetskih Albanaca u ispunjenju jedne jedine obaveze – da formiraju Zajednicu srpskih opština. Pošto je Srbija nastavila pregovore umesto da ih uslovi ispunjenjem ove obaveze, urušavanje njenog pregovaračkog autoriteta je produbljeno.
Usledili su novi „podsticaji“: uvođenjem drakonskih taksi na uvoz robe iz centralne Srbije, suprotno CEFT-a sporazumu, i formiranjem vojske Kosova, suprotno Rezoluciji Saveta bezbednosti OUN 1244. Iako je posle uvođenja taksi objavljeno da Srbija prekida dalji briselski dijalog, do susreta Vučića i Tačija je ipak došlo.
A onda je usledila pregovaračka platforma kosmetskih Albanaca, koja se svodi na ultimatum priznanja njihove kvazidržave. Odmah nakon njenog usvajanja, poslanici Srpske liste obavestili su predsednika Vučića o nameri da Srbi napuste sve kosovske institucije, ali ih je on zamolio da sačekaju 45 dana kako bi se konsultovao sa „najvažnijim evropskim i svetskim liderima“.
Konsultacije sa građanima Srbije nije ni pomenuo. A kada bi neko mene pitao, preporučio bih sanaciju pregovaračkog autoriteta Srbije. Priliku za to pruža Bečka konvencija o ugovornom pravu. Prema članu 60. ove konvencije, međunarodni ugovor može biti raskinut zbog suštinskog kršenja ugovornih obaveza. Pošto kosmetski Albanci nisu formirali Zajednicu srpskih opština, iako su se pre više od pet godina obvezali da to učine, srpska strana je postala vlasna da Briselski sporazum raskine. To bi imalo za posledicu: 1) vraćanje Kosmeta u stanje kakvo je bilo pre zaključenja sporazuma i 2) anuliranje neustavnog pristajanja da se ustrojstvo opština, izbori, sudstvo, javno tužilaštvo i policija u južnoj srpskoj pokrajini urede zakonima kvazidržave Kosovo.
Na ovakav način Srbija bi i kosmetskim Albancima, i Evropi, i svetu pokazala da raspolaže respektabilnim pregovaračkim dostojanstvom koje garantuje da se sa njom niko ne može poigravati.
Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
