Šta je sledeće?

Šta je sledeće? Zaključavanje onih birača za koje se pouzdano zna da nisu glasači radikala (SNS) na dan izbora ili oduzimanje glasačkog prava svakome ko ne glasa i ne potpiše da će od sad pa nadalje glasati za SNS ili promena Ustava i dodavanje još jedne preambule, recimo: Član 1/Izbori mogu biti priznati isključivo ukoliko na njima pobedi SNS.

Član 2/Ukoliko SNS nema dovoljan broj glasova vlada će raspisati međunarodni tender za nedostajući broj glasova.

Član 3/O potrebnom broju glasova vlada će obavestiti javnost već prema planovima za naredni period, na primer: promena Ustava, treba toliko; prodaja zemlje, vode i vazduha strateškim diktatorskim partnerima, treba toliko itd…Član

4/Za izmene i dopune člana 3 preambule nije potrebno organizovati referendum – dovoljna je odluka skupštine natpolovičnom većinom.

Član 5/ Zabranjuje se upotreba reči diktatura i svih reči iz ove izvedenih ili povezanih. Kazna za prekršaj ovog člana preambule ne može biti ispod 20 godina robije.

Član 6/ Dozvoljava se MUP-u da kvalifikuje događaje iz sopstvene nadležnosti prema instrukcijama tekućeg ministra unutrašnjih poslova a prema interesima političkog rukovodstva SNS.

Možda sam i preterao sa detaljisanjem u ovoj preambuli. Možda je treba pojednostaviti kao već postojeću, na primer: Izbori, odnosno rezultati izbora kao uostalom i sve ostalo u Srbiji ima se prilagoditi ciljevima i volji predsednika republike Aleksandra Vučića.

No, riznica za promene zakonodavstva i kreativna rešenja mogla bi se potražiti u zakonodavstvima drugih inspirativnih bliskih diktatura ili autokratija.

Osim zakonodavne kreativnosti ima tu i operativne kreativnosti prilagođenih savremenom dobu. Naime, nije se moglo u prošlosti dobrovoljno skakati sa solitera iz prostig razloga jer nije bilo solitera.

Dakle, šta je sledeće nije više pitanje na koje će odgovor u nekoj umetničkoj formi davati sledbenici Montipajtonovaca.

Njima su, mislim montipajtonovcima, poetiku preuzeli političari, rekao bih odavno i ne samo u Srbiji.

A kad kažem političari mislim na ove koji su na vlasti. Kakvi bi bili neki drugi nije nam dozvoljeno da saznamo, makar ne putem održavanja izbora.

Džoranje/menjaža glasača shodno potrebama jednog ili drugog diktatora sa obe strane Drine, dovoženje glasača u Beograd a i drugde prema potrebi vladajuće stranke, ucenjeni glasači, potplaćeni glasači, nepostojeći glasači koji su glasali za SNS, naravno, to je sve osim izbora pa i rezultati ne mogu biti izraz volje glasača.

Mislim da je to svima jasno, od nas koji živimo u ovoj nesrećnoj zemlji do onih koji su na poziv vlade SNS bili posmatrači na ovim izborima. Kako onda nazvati ove izbore koji to nisu.

Možda kvalifikacijom: 17. decembra je u Srbiji ozvaničena diktatura, a evo i nekoliko činjenica koje to potvrđuju. Iako je potpuno jasno, makar u Beogradu da SNS nema većinsku podršku već opozicija, na već opisane načine poraz je prekvalifikovan u pobedu.

Reakcije RIK-a, tužilaštva, MUP-a i drugih institucija na očigledna i vidna kršenja zakona su ispunjenje volje jednog čoveka (diktatora) i njegove interesne ekipe.

Nedostatak pristojnosti u komunikaciji prema gostima iz inostranstva i njihovim nalazima, a koje je pozvala vlada (SNS) neverovatan je. I da zaključim, dragi prijatelji, ako pristanemo na ovo i okrenemo glavu pristaćemo na diktaturu.

Setimo se udara na Ustav koji je izveden noć posle nekih izbora i rušenja u Savamali. Pa potom lex specijalisa i tajnih ugovora i neću dalje. Hod ka diktaturi je počeo tada.

Ovo što gledamo je pokušaj obznane diktature. Namerno ponavljam tu reč ne bi li vas uplašio.

Masovni protesti jedina su odbrana.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.