Šta je to „dobro, lepo i značajno“ na spomeniku Stefanu Nemanji u Beogradu

Radi se o vrednosnim pitanjima pa bi „lepo“ spadalo u domen estetskog, a „dobro“ i „značajno“ bi imali šire konotacije, s tim što između dobrog i značajnog takođe postoji upitna veza.

Naime, dobro ne mora biti i značajno. Kako je umetnost područje estetskih i umetničkih vrednosti, osnovni postulat, estetsko, javlja se kao uslov uspeha umetničkog oblikovanja i jedan, ali ne i jedini sloj umetničkog dela.

U procesima komunikacije između umetničkog dela koje je uvek autonomna stvarnost i obične stvarnosti, funkcija estetskog je neizostavna. Estetska vrednost proizilazi iz načina upotrebe likovnih elemenata u svom izrazu.

Iz umetničkog izraza proističe značenje kojim delo transcendira vreme i prostor dosežući /ili ne dosežući/ univerzalna značenja.

Jedan od uslova dosezanja ovih za umetničko delo univerzalnih značenja precizno je definisao Kandinski kada je rekao: „Svako umetničko delo dete je svog vremena, ono je često i majka naših osećanja.“

Složenost umetničkih fenomena pored udela estetskog, preciznije estetske osetljivosti, podrazumeva poznavanje širokog seta disciplina od istorije umetnosti, teorije umetnosti, poetike, semiotike i drugog kako bi se relevantno doneli određeni vrednosni sudovi.

Umetnik koji bi sebi dao zadatak predstaviti jednu značajnu istorijsku ličnost imao bi ceo set složenih konceptualnih pitanja pred sobom. Pođimo od pitanja – istorija i savremenost. Može li se u savremenosti implantirati neka nesavremena likovna forma a da bude umetnost?

Radi se o složenom pitanju (koje postmoderna dodatno komplikuje) a koje je svojevremeno postavio poznati srpski kritičar i istoričar umetnosti Lazar Trifunović, osvrćući se na zahtev podizanja spomenika caru Lazaru u Kruševcu.

Tada je on kritički ustvrdio: „Pravo i jedino pitanje pred ovim spomenikom zahteva drukčiju stilizaciju: ne da li je dovoljno realističan, već da li je dovoljno savremen, da li je u potpunosti usvojio onaj progresivni duh koji se nalazi u temelju modernog vajarstva.“

Uzgred, napominje Trifunović, „postoji toliko različitih vizuelnih predstava o tome kako treba da izgleda knez Lazar, počev od one kič etikete „Rubinovog“ vina na kojoj je srpski knez u kostimu ruskih opera XIX veka, pa do zahteva da se izvaja srpski car Lazar „kakvim su ga stvorile srednjovekovna poezija i mitologija“.

Veliki raški župan Stefan Nemanja nije mitska već istorijska ličnost. Osnivač je dinastije Nemanjića i nezavisne raške države gradeći brojne manastire. Umro je kao monah Simeon Mirotočivi.

Na pitanje kako ga predstaviti, srednjovekovni živopis nije imao dilema. Na spomeniku Nemanja je prikazan u stojećem stavu blago nagnute glave kako drži krst (prva varijanta) u desnoj i svitak u levoj ruci u tipskoj srednjovekovnoj odeždi, da bi u kasnijoj usvojenoj varijanti držao uspravljeni mač. Ništa u njegovoj pojavi i figuralnoj predstavi ne nosi konkretne crte određene istorijske ličnosti.

Radi se, dakle, o uopštenoj, stilizovanoj tipskoj predstavi srednjovekovnog vladara koja ničim ne potencira konkretnog raškog župana lišenoj svake personalizacije.

U jezičkom pogledu likovna bezizražajnost prati ovu karakternu ispraznost. Stoga se ovde ne može govoriti, ne samo o realističkom izrazu, čak ni o dosledno sprovedenom anahronom i tipskom akademskom realizmu.

U pitanju su najopštije dekorativno-bezizražajne formule zanatskog oblikovanja bez emocionalne ili intelektualne inspiracije i težine, puko zanatstvo, ili još pre šablonska predstava izgleda srednjovekovnog kostimiranog lika bez životne supstance karakteristične za umetničko delo.

Inertnost materijala gline pretopljene u bronzu dosledno je sprovedena do smrti forme. Ništa u rukopisu, u modelaciji, odnosu celine i detalja, mase u prostoru, svetlosne vibracije, ili napete i žilave strukture karakteristične za bronzu.

Umesto dinamike u pokretu, ili igre izražajnih krajnosti materije, ponuđena je mrtva vajarska forma bez ikakve unutarnje kao i spoljne životnosti, odlivak isprazne vizije kostimiranog aktera ruskih pozorišnih i muzičkih predstava pretprošlog veka.

Pogleda li se skulptura u celini, sa dominantnim postamentom koji se nameće kao značajniji segment od same figure (opet debalans estetskog i značenjskog), lako se uočava da je celina skulpture smišljena kao stona lampa koja u dodatku ima figuralni dodatak.

Upravo se ovde u punom smislu uočava kič odnos prema predmetu upotrebne i dekorativne funkcije, kao produkta primenjene umetnosti. Banalizovanje veze figura – postolje koje bi trebalo biti predstava vizantijske kacige, polomljene i do neukusa trivijalne simboličke narativnosti.

Dakle spomenik je do nepodnošljivih razmera monumentalnosti u visini od 23 metra – uveličana kič lampa. Ovime ova figuralna predstava ulazi u red onih skulptorskih predstava kakvim se pune popularni zabavni parkovi tipa Diznilenda (u ruskoj verziji) ili još neuporedivo ozbiljniji parkovi skulptura iz socijalističkog perioda bivšeg istočnog bloka koji su trebali služiti određenoj ideologiji i politici.

Međutim, problem sa ovom skulpturom jeste to što ona kao takva ne može služiti i da hoće nikakvoj ideologiji i politici. Ona je lišena značenja. I to je glavno obeležje kiča – bezizražajnost, disfunkcija između znaka i značenja, jezika i izraza. Isprazno i naglašeno zanatstvo bez unutarnjeg smisla, mrtva formula bez ličnosti i razloga za unutarnjim ovaploćenjem, ili stručno rečeno – prevlast predmetnog nad plastičnim.

Lišavajući sebe suštine i značenja, kič se lišava i mogućnosti produženja estetskog fenomena kao umetničke istine. Na mestu istine ustoličuje se bezizražajna laž. O prevlasti ideološkog ili političkog nad plastičnim bespredmetno je govoriti.

U zaključku ove skromne estetske analize na postavljeno pitanje – dobrog, lepog i značajnog, u skulpturi ruskog umetnika, nismo pronašli vrednosti kojima bi se ovaj projekat mogao označiti umetničkim, sem zanatske veštine i grandomanije. Štaviše, prisutna su sva klasična obeležja kiča.

Autor je teoretičar umetnosti i profesor