Šta je to empatija, ključna reč u javnom govoru Srbije u proteklih godinu dana?

Model empatije koji je de Val predložio sa psihološkinjom Stefani Preston, a koji integriše psihološke, neurobiološke i evolucione uzroke ovog mentalnog fenomena, verovatno je najpotpuniji model empatije trenutno dostupan.

Sposobnost za empatiju, ključna reč u javnom govoru protekle i ove godine, jeste bitna karakteristika ljudskosti, ali kapacitet za empatiju imaju i naši najbliži evolucioni srodnici – veliki bezrepi majmuni.

Načelno, empatija je sposobnost da se stavimo u kožu drugog ljudskog bića (i ne samo ljudskog), da razumemo kako se oseća i da ponekad osećamo isto što i ono oseća, bilo da je reč o bolu i patnji, ili o zadovoljstvu i sreći.

Preston i de Val empatiju definišu kao proces u kome opažanje emocionalnog ili situacionog stanja druge jedinke u posmatraču proizvodi emocionalno stanje koje je prikladnije za opaženu jedinku nego za sopstveno stanje ili situaciju.

Osetljivost na situacione signale je značajna, jer ako nema emocionalnih signala, osoba može da se osloni samo na opažanje situacije.

Psiholozi Feliks Varneken i Majkl Tomazelo su ustanovili da jednoipogodišnjaci mogu da saosećaju s nepoznatom osobom kojoj je učinjena šteta, čak i ako ona ne pokazuje nikakve znake uznemirenosti.

Preston i de Val svoj model empatije zasnivaju na teoriji zajedničkog kodiranja percepcije i akcije: neuronska aktivnost i mentalna stanja dve jedinke od kojih jedna nešto čini, a druga samo posmatra šta ona čini se podudaraju. U emocionalnoj ravni to znači da će u jedinki koja posmatra drugu jedinku koja je u određenom stanju, automatski da bude proizvedeno slično ili identično stanje.

Ovo ima pozitivne efekte na adaptivnu vrednost organizma.

Na primer, jedinke koje su biološki programirane da reaguju strahom na opaženi strah, imaju više šansi za opstanak od jedinki čiji strah zavisi samo od zastrašujućih nadražaja. Zajedničkim kodiranjem se olakšavaju komunikacija i koordinacija.

Empatija je tako bazični oblik međusobnog povezivanja, koji je tek kasnije došao pod uticaj jezika i kulture.

Pretpostavlja se da u osnovi ovog procesa stoje neuroni ogledala koji omogućavaju da se emocije druge osobe iskušavaju automatski, direktno i iz prvog lica. Na taj način, empatija predstavlja sposobnost da se direktno iskušavaju identična emocionalna stanja koje su karakteristična za situaciju i vezana za stanja nekog drugog.

Ovo može da se vidi na primeru gađenja, emocije koja ima visok komunikacioni potencijal i važnu funkciju u izbegavanju otrova i patogena. Kada jedna osoba posmatra drugu koja pokazuje nedvosmislene znake gađenja (podizanje nozdrva, skupljanje obrva i širenje usta nadole s karakteristično izbačenim jezikom) i ona sama oseća gađenje.

Osim toga, u neurobiološkoj ravni postoji podudaranje između iskušavanja bola i posmatranja osobe u bolu.

Model babuške je slikovit prikaz ovog shvatanja empatije. Njeni unutrašnji slojevi su emocionalni i bez ili s malo kognitivne kontrole, dok su spoljašnji visoko razvijeni i kognitivno složeni. Gledano iznutra ka spolja, prvi sloj je emocionalna zaraza, drugi je saosećajna zabrinutost, a treći afektivno zauzimanje perspektive.

Kada je reč o emocionalnoj zarazi, naučnici su primetili da uznemirenost jedne životinje vodi automatskoj i sinhronizovanoj uznemirenosti drugih životinja iste grupe. Reaktivni plač novorođenčadi je primer za to kod ljudi.

Ljudi su mahom prirodno programirani da reaguju na patnju i uznemirenost drugih.

Međutim, ovo ima i mračnu stranu. Signali uznemirenosti su evoluirali da bi bili okončani i ljudi su prirodno podstaknuti da je se oslobode, a to može da se učini i distanciranjem ili agresijom. Rezultat emocionalne zaraze može da bude zanemarivanje i zlostavljanje, ne nužno altruističko pomaganje.

Drugi sloj čini saosećajna zabrinutost koja uključuje viši stepen kognitivne kontrole i altruističku motivaciju.

Uznemirenost se doživljava kao tuđa, ali se zbog nedostatka teorije uma, načini pomaganja oblikuju prema sopstvenim potrebama i mogu da budu neodgovarajući. Deca u ovoj fazi nastoje da uznemirenu osobu uteše na način na koji bi utešila sebe u sličnoj situaciji.

Kod šimpanzi se saosećajna zabrinutost manifestuje odbranom od agresije, bištenjem, deljenjem hrane i tešenjem.

Tešenje uključuje razlikovanje sebe i sopstvene situacije od drugog i njegove situacije, uz zadržavanje emocionalne povezanosti među jedinkama.

Kognitivno najsloženiji sloj empatije je afektivno zauzimanje perspektive.

De Val tvrdi da samo posmatranje situacije iz pozicije drugog i postavljanje sebe u njegovu poziciju, bez odgovarajućih emocija s altruističkim motivacionim potencijalom, nije empatija u pravom smislu reči. Svedena isključivo na kognitivno zauzimanje perspektive, empatija može da vodi ponašanjima kojima osoba teži da izazove uznemirenost druge osobe samo da bi posmatrala njenu patnju ili da bi zbog toga doživela uzbuđenje. Empatički procesi nisu ni jednostavni ni benigni.

Ali, ako je zauzimanje perspektive udruženo s odgovarajućim emocijama, onda empatija može da uzrokuje autentičnu altruističku motivaciju i ponašanje koje je skrojeno po meri potreba one jedinke koja iziskuje pomoć.

De Val se uglavnom fokusira na pozitivne aspekte empatije. Ona je za njega evoluirani mehanizam za ciljno orijentisani altruizam i čini sponu između socijalnosti drugih sisara i moralnosti ljudi.

Međutim, empatija može da bude i uzrok krivice, kao što je krivica preživelih, ili pravedničkog gneva.

U to smo se uverili prošle godine u danima nakon majskih zločina. Razumljivo, tada su isplivali iracionalni predlozi i rušilačka rešenja za nastalu krizu, a rušilaštvo se pravdalo njegovim simboličkim značajem. Iako je ovakvo ponašanje naizgled altruističko, njegovi efekti su destruktivni ili autodestruktivni.

Reč je o altruizmu zasnovanom na empatiji koji je krenuo stranputicom i za sobom ostavlja materijalnu i emocionalnu pustoš.

On, između ostalog, vodi upornim i uzaludnim pokušajima da se pomogne, kao i jednom od najsuptilnijih oblika agresije: procenjivanju drugih s prometejskih visina vlastite moralne superiornosti i osećaja osobe da je uvek u pravu i da radi ispravnu stvar.

Uprkos nekim nepoželjnim efektima, empatija je verovatno nužan, ali ne i dovoljan uslov za moralnu sposobnost ljudi.

Međutim, nevolja s empatijom je ta da je reč o subjektivnom iskustvu osetljivom na efekat srodničke i prostorne bliskosti. NJen intenzitet opada s opadanjem stepena srodstva ili s prostornim udaljavanjem.

Na taj način, ona se uglavnom prostire u uskom krugu srodnika, prijatelja i sunarodnika.

Preći ove granice je teško i verovatno van domašaja prosečnog ljudskog bića.

Druga nedaća je ta da je ona spontana, automatska reakcija i verovatno ne može da se nauči.

Mali broj ljudi je potpuno lišen sposobnosti za empatiju i ne postoji lekcija kojom ona može da se inicira, budući da temeljno zavisi od odgovarajućih anatomskih i funkcionalnih dispozicija centralnog nervnog sistema.

Odsustvo ovih dispozicija znači i trajno odsustvo ovog mentalnog fenomena. Moralna osuda za nedostatak empatije ili njen manji intenzitet teško može da bude opravdana, jer osoba ne može da bude odgovorna za nešto što je van njene kontrole.

Autor je filozof, naučni saradnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.