Državno bezakonje: Šta je uradio doktor Josifovski?

Sve što bi svaki normalan građanin uradio – prijavio je svojim nadređenima da „pojedini lekari Hitne pomoći pacijente na samrti nisu reanimirali i da su adrese umirućih pacijenata prodavali privatnim pogrebnim preduzećima“. Monstruozna priča.

Šta su državne institucije uradile? Pa ono što i inače rade stanovnicima ove zemlje kad god pokušaju da prijave/dokažu da im je državni aparat oduzeo neko pravo ili načinio nekakvu nepravdu – krenu u institucionalni progon žrtve!

I to im nije prvi put da tako nešto rade (pogledajte samo brojne slučajeve iz MUP-a, Vojske, raznih državnih institucija i javnih preduzeća u kojima su zaposleni prijavljivali kriminal, a šefovi su iz partijskih, ličnih ili ko zna kojih razloga iz sve snage štitili počinioca). Ni Josifovski nije ništa bolje prošao.

Prvo je smenjen sa mesta direktora, onda je dobio otkaz u Hitnoj pomoći, jer je lakše izbaciti nekog s posla, pa nek posle dokazuje da je bilo nezakonito, pošto se uvek računa na dobro poznatu „efikasnost“ srpskih sudova.

Zatim je bio šikaniran i maltretiran na poslu od kolega koje je prijavio, pretili su mu, pa je morao da ode iz Srbije, da bi na kraju Ustavni sud doneo blago rečeno sumanuto obrazloženje po kojem državne institucije čak i kad neko prijavi kriminal, nisu dužne ni da razmotre, ali ni da postupaju po prijavi.

Šta je Ustavni sud odlučio? Pa da zakoni ove države, što bi narod rekao, ne vrede ni pišljiva boba. Zakon o uzbunjivačima ne važi, a Ustavni sud je u stvari ovom odlukom ukinuo sam sebe i svrstao se u red ostalih institucija koje donose odluke po političkom nalogu i partijskoj pripadnosti.

Ono što je „najzabavnije“ u ovom slučaju je što tvrdnje Josifovskog nikada nisu detaljno ispitali ni nadležno Ministarstvo zdravlja, ni tužilaštvo, ni policija, niti Agencija za sprečavanje korupcije, a lekari koji su trgovali smrću i životima umirućih pacijenata nisu nikad nikako sankcionisani.

Dakle, jedan potpuni institucionalni kolaps. Sada se u red deaktiviranih institucija uključio i Ustavni sud.

Šta je poruka ovog slučaja? Pa da su stanovnici ove zemlje zarobljenici državnih institucija i da država može da im radi šta god hoće, a da oni nemaju nikakvu zaštitu, čak i kad nazovi država to garantuje sopstvenim zakonima. Dakle, zakoni ne važe, sem ako nije neko iz vlasti ili blizak vlasti ili vladajućoj partiji.

Jer dokle god državne institucije sprovode zakonito bezakonje, nekažnjivost, poverenje u državne institucije će i dalje biti nisko ili nepostojeće, što i vrlo uverljivo pokazuju sva istraživanja javnog mnjenja decenijama unazad, a korupcija će biti sve veća.

Nešto kao u Etiopiji navodnog „narodnog vladara“ cara Haila Selasija, kojem su ispod tepiha u carskoj palati nakon svrgavanja pronašli milione američkih dolara stečene pljačkom sopstvenog naroda. Baš iznenađujuće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.