Šta je zajedničko Milošu i Vučiću

… na implicitan način razotkriva suštinu njegove vladavine, odnosno šta je to zajedničko u vladanju oba državnika, od kojih je o jednom sud dala istorija, dok ćemo o drugom morati da sačekamo barem dok ne siđe sa vlasti i poslednji učesnik u njegovoj vladavini „ne ode na drugi svet“, jer se tek tada objektivno sagledava stvarna uloga i delovanje svakog vladara.

Predsednik nije bliže obrazložio razloge zašto je srećan što je auto-put dobio naziv po ovoj istorijskoj ličnosti, rekavši samo da je to čovek koji je posle Prvog srpskog ustanka ostao uz svoj narod, podigao Drugi srpski ustanak, stvorio prvi slobodni ustav, Sretenjski ustav, da je iako nepismen ostavio škole, prosvetne ustanove i muzeje.

Izostavio je da kaže da je Miloš vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, da je odluke u državi donosio sam, a skupštinu je koristio samo kada je njemu to odgovaralo, da je kontrolisao trgovinu, što mu je omogućilo da stekne veliko bogatstvo, da je narod terao na kuluk (obavezan i besplatan rad), da je po sopstvenoj volji sudio i određivao kazne, sve do Sretenjskog ustava 1835, kada je ustanovljena sudska vlast.

Samovolja Miloša Obrenovića, kao i nepostojanje zakona izazivalo je veliko nezadovoljstvo u narodu, pa je imao veliki broj protivnika, koje je surovo kažnjavao, a najčešća presuda bila je smrtna kazna. Po njegovom naređenju ubijeni su mnogi viđeni Srbi iz Prvog i Drugog srpskog ustanka. Zbog njegovog autokratskog vladanja narod je podizao pobune a najpoznatija je bila Miletina buna, nakon koje je donet veoma liberalni Sretenjski ustav, koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji.

Iako je pod pritiskom stranih sila Sretenjski ustav povučen (čemu se Miloš ne samo nije protivio, već mu je „išlo naruku“), neke njegove tekovine su ostale, kao što su podela vlasti između kneza i Državnog sovjeta, pravo na ličnu svojinu i oslobađanje seljaka od feudalnih obaveza. Miloš Obrenović vladao je apsolutistički i nije vodio računa o mišljenju ministara i Državnog saveta, čak ni o zakonima i propisima. Državni savet, uspostavljen Ustavom iz 1838. godine, postojao je samo jer Miloš nije mogao da ga ukine, ali bez uticaja na unutrašnju politiku države.

Danas u Srbiji postoje formalne demokratske institucije ali ne i demokratski duh političkog dijelovanja: postoje institucije koje bi trebale da garantuju njihovo demokratsko funkcioniranje, kao što su parlament, vlada, sudovi i mediji, ali pošto rade pod najneposrednijim uticajem vladajuće grupe i njenog vođe, demokratija je na nivou formalizma. U stvarnosti se sprovodi diktatura užeg dela vladajuće partije (SNS), njenog vođe, koji poprima oblik harizmatskog tipa autokratije, koju je posebno proučavao Maks Veber, nemački teoretičar. Po njemu ovaj tip vlasti nastaje u doba velikih kriza i potresa, a karakterističan je po pojavi „harizmatskog vođe“, koji ima specifičnu obdarenost, koja se smatra natprirodnom, bogomdanom, pa se takva ličnost od mase doživljava kao istorijski veliki.

Takav vođa najčešće sam odlučuje i njegova volja se postavlja kao najviši razlog, iznad kojeg nema većeg. On se pretvara u legendu i mit, naročito za mase novih pristalica koji se priključuju pokretu i od kojih se zahteva da ga pokorno slede. Kako Vučić i njegovi sledbenici svakodnevno ispredaju mitove o neprocenjivim zaslugama vođe i to u različitim oblastima: sportu, zdravstvu, kulturi, privredi i dr., to i ne čudi izjava Nataše Vujičić iz Lučana, data Tanjugu prilikom otvaranja auto-puta „Miloš Veliki“, u kojoj navodi da je novi auto-put bitan za privredu zemlje, lakšu komunikaciju, razmenu robe i znanja, uz neizostavnu zahvalnost SNS i Aleksandru Vučiću: „Želela bih da cela Srbija bude baš ovako izgrađena kao ovaj auto-put. Očekujemo i auto-put kod nas za dve godine, počeo je da se radi, zahvalni smo Srpskoj naprednoj stranci i predsedniku Aleksandru Vučiću.“ Ta zahvalnost, potčinjavanje Vučiću, znak je da podanici priznaju njegovu misiju, u čemu leži i glavni osnov legitimnosti harizmatske vlasti.

Zbog toga predsednik Srbije sve značajnije kapacitete u državi lično otvara uz posebnu medijsku pažnju prorežimskih medija, koji ta „dostignuća“ isključivo pripisuju harizmatskoj vladavini, koja je poznata kao „čvrsta ruka“ i vodi Srbiju u „svetliju budućnost“. Istu onu budućnost koju je na autokratskoj vladavini gradio i Miloš Obrenović, koji je, na prigovor svoga sina Mihaila da ne sme tako surovo da se obračunava sa svojim političkim neprijateljima, odgovorio: Sinko, kada ti budeš na vlasti, ti radi po jevropski, a dok sam ja na vlasti, ima da bude po balkanski.“ Zato i Vučićevi sledbenici iz SNS iz „petnih žila“ brane monopol nad medijima na balkanski način, ne dozvoljavajući da slučajno neki mediji, poput Insajdera, postave i dobiju odgovor na pitanje koliko je građane tačno koštala izgradnja auto-puta „Miloš Veliki“, kao i zašto do danas niko nije odgovarao za ponovnu gradnju već izgrađene deonice Ub-Lajkovac, čiju su izgradnju građani Srbije već platili oko 75 miliona evra.

Kada mediji u ime građana počnu da dobijaju odgovore na takva i slična pitanja, misija vođe će biti poljuljana, izostaće njihovo priznanje njegove harizme, odnosno da je on njihov gospodar, što dovodi do njegovog pada sa vlasti i otrežnjenja uz reči Miloša Obrenovića izrečene u seriji o Vuku Karadžiću: „Srbi su uvek voleli pogrešne ljude.“

Autor je dipl. politikolog-novinar