Šta je značilo Đokovićevo: „Volim te, sine“

– Košarkaš iz Sombora Nikola Jokić drugu godinu zaredom proglašen je za igrača godine u američkoj NBA ligi, a to znači da je najbolji i na svetu.

– Njegov kolega iz Valjeva Miloš Teodosić kao košarkaš Virtus Bolonje imenovan je za najboljeg igrača Lige Evrope u košarci.

– Fudbaler iz Beograda Aleksandar Mitrović postao najbolji strelac svih liga u britanskom Ujedinjenom Kraljevstvu.

– Fudbaler iz Novog Sada Dušan Tadić, kao kapiten šampiona Ajaksa, proglašen najboljim igračem Holandije.

– Dušan Vlahović kao igrač Juventusa briljira u italijanskom Kalču.

– Nedelju planetarnih uspeha srpskog sporta krunisao je najbolji među najboljima, četvorostruki sportista godine planete, teniser Novak Đoković, osmim trijumfom na Masters turniru u Rimu.

Povodom svih ovih uspeha, moj prijatelj i istomišljenik u mnogo čemu, čukun-čukun unuk Vase Čarapića, oslobodioca Beograda u Prvom srpskom ustanku, šalje mi sledeću poruku: „Milojko, napravi jednu emisiju o tome i pokaži Srbima koja smo mi nacija.“

Moj prijatelj koji nosi ime svog slavnog pretka, kao i većina Srba, nije svestan činjenice da Nikola Jokić, Miloš Teodosić, Aleksandar Mitrović, Dušan Tadić i Dušan Vlahović, a pogotovu Novak Đoković, nisu ni nalik našoj naciji, jer da jesu nikada ne bi bili to što jesu, najbolji u Evropi i svetu.

Ni po čemu oni ne liče na nas današnje Srbe. U njima su, to je nesporno, geni predaka koji su bili kadri stići i uteći. Takav je bio Vasa Čarapić.

A zašto su svi ti naši sportski junaci nedostižni za sve nas i nisu ni nalik na naciju iz koje potiču?

Pre svega, sociologija kao nauka o društvu kaže da su države te koje stvaraju naciju a ne obrnuto. A drugo, svi ljudi na planeti više se razlikuju ili su slični po svojim individualnim osobinama i karakteristikama nego po nacionalnosti.

Svi naši sportski šampioni, a ima ih pored navedenih još, od Ivane Španović i Milice Mandić, do Tijane Bošković i Filipa Filipovića, za razliku od nas njihovih zemljaka, krstare svetom i svoju snagu i svoje umeće, takoreći svakodnevno proveravaju i iskušavaju u sudarima sa sebi ravnima a često i sa boljima od sebe.

A mi smo se začaurili u bedemu oko Kosova zvanom Srbija i ne dozvoljavamo da ništa novo i nama nepoznato poremeti naše jalove egzistencije.

U tom životu, po nekakvim izmišljenim pravoslavnim tradicijama, postoji samo takođe izmišljeni „srpski svet“.

Ta svakodnevna borba sa sportskim gromadama sveta, po pravilima koja su ista za sve, pretvara naše sportiste u hrabre i mudre osobe, baš kao što smo se mi sapeti svakodnevnim životnim teškoćama pretvorili u slabe sitničave i plitke ljude.

Sportistima, svetla svetskih reflektora i slava od koje nema veće, kao i pošteno zarađeni novac, nisu pomutili um i razum, za razliku od Srba koji veruju na reč srpskom samodršcu kad kaže da je Srbija ekonomski i oružani lider u regionu, podmićujući ih sa po 50 ili 100 evra bespovratne pomoći.

Ti Srbi koji su postali najbolji u Evropi i svetu na vreme su pobegli iz društva u kome je život pretvoren u službu dnevne politike i u kome vlada atmosfera međusobnog vrebanja i narcisoidne svesti o sopstvenim važnostima. Jeste li ikada ikoga od njih čuli da kao srpski samodržac govore u „ja-pa-ja“ stilu.

Naši sportski junaci su bezbroj puta u svojim karijerama grešili, ali su danonoćnim radom ispravljali svoje greške i tako postali najbolji. Za razliku od njih „naša nacija“ sve svoje greške pripisuje drugima, pa nam je u životu kriv NATO, Albanci, Rusi ili Amerikanci, a u sportu sudije, UEFA ili FIFA, samo mi Srbi nikada nismo krivi ni za šta.

Znate li šta znači kad Amerikanci odluče da MVP nagradu Nikoli Jokiću uruče u njegovom Somboru i to u Konjičkom klubu?

Ili kad Novak Đoković pobedu u Rimu posveti svom sinu Stefanu rečima „Volim te, sine“?

Naše tabloidno smeće, tendenciozno, umesto toga ističe izjavu „Ja sam Srbin sa Kosova“, zaboravljajući pri tom da je Đoković rekao i to da su za njega Srbi i Hrvati isto i da mu je trener Hrvat, kako se u Srbiji kaže, „sa dna kace“.

Izjavom „Volim te, sine“ Novak Đoković svima nama poručuje da postoji nešto što je večno, za razliku od sportske slave koja je prolazna.

I ne samo sportska slava, prolazna je, kako kaže Oskar Špengler, svaka misao, svaka vera, svaka nauka. Prolazni su čak i zvezdani svetovi.

Pa zašto bi samo Srbija sa Kosovom bila večna. Novak Đoković drugim rečima hoće da kaže da je zvonki dečji glas i smeh nešto najlepše na svetu, da je najvrednija stvar u životu – život sam.