Šta je značilo ono Tuđmanovo: „Ko je jamio, jamio je…“

Bili su to vekovi pod turskom okupacijom, koje su Srbi proveli u zbegovima i bežanijama po kojima se i danas zove jedno naselje na Novom Beogradu. Oni Srbi koji nisu bežali, postali su turska raja, stvorivši tako podanički iliti rajetinski mentalitet.

Preskočeni su dakle čitavi vekovi prosvetiteljstva i tu je nastao civilizacijski zaostatak u odnosu na Evropu. U tom grmu leži i najveća zabluda komunista koji su, krivo tumačeći Karla Marksa, živeli u uverenju da je moguće od zaostalog, neprosvećenog i primitvnog naroda stvoriti besklasno društvo. I da se može živeti ulaskom na tuđi posed i uzimanjem tuđe imovine.

Pokazalo se naravno da je to čista utopija. A kada je ta utopija propala, Srbi kao društvo nisu znali šta posle komunizma. Komunistička politička elita iz sitnoposedničkog interesa očuvanja vlasti, podmeće neprosvećenom srpskom društvu novu pogubnu ideologiju – nacionalizam. Od tada do danas vlastodršci primoravaju Srbiju da živi u prošlosti i od prošlosti. To je prava pozadina izgradnje monstruoznog spomenika Stefanu Nemanji i veličanje plemenske istorije Srba.

U toj slavnoj plemenskoj prošlosti, posle raspada Rimske imperije, srpska plemena su među prvima u Evropi, stvarala i stvorila svoje države. Narod međutim lepo kaže – od prošlosti se ne živi. Zjapi velika praznina između predpolitičkog i političkog doba u srpskom društvu. A tu duboku rupu nacionalisti sve više produbljuju, ne dozvoljavajući srpskoj zajednici da uhvati korak sa savremenim društveno-političkim kretanjima u Evropi. Srbija je dakle potonula sa komunizmom. Evo praktične ilustracije tog potonuća na primeru tzv. tranzicije, procesa koji je nastao posle pada Berlinskog zida, odnosno komunističke utopije. Gotovo sve zemlje bivšeg lagera Sovjetskog Saveza su taj povratak iz komunizma u kapitalizam izvele relativno lako jer nisu preskakale nijednu etapu u razvoju društva, a do Drugog svetskog rata imale su razvijenu parlamentarnu demokratiju.

Srpski komunisti međutim nisu hteli ni da čuju za tranziciju društva jer im je vlast bila važnija od svega. Neprosvećena masa opijena pojavom novog vožda u liku retardiranog komuniste Slobodana Miloševića, nesvesno je hitala iz komunističke u nacionalističku neslobodu. Razlika u pristupu tranziciji između Srba i Hrvata, iako su lideri i jednih i drugih bili nacionalisti Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, dokazuje da se društveni procesi ne mogu preskakati.

Tuđman je naime, shvatajući da je komunizam prošlost i da nema više kolektivne odnosno društvene svojine, odmah po uvođenja višestranačkog sistema i najavio osnivanje nezavisne Hrvatske i  tranziciju hrvatskog društva rečima: „Sav kapital kojim Hrvatska raspolaže, mora se naći u rukama 200 izabranih i sposobnih Hrvata.“ Mislio je naravno na prvobitnu akumulaciju kapitala. Ideju o nezavisnosti i povratku u kapitalizam nije mogao drugačije da realizuje nego ratom, a idealni partner za to u Srbiji bio je „vožd“ Milošević, koji je ratnom politikom za odbranu navodno ugroženog srpstva u stvari čuvao jednopartijsku vlast.

Stvaranje nezavisne i kad se već ide u rat, etnički čiste države Hrvatske, eventualno proširene za Herceg Bosnu, bio je Tuđmanov primarni cilj. Ali drugi ne manje važan plan bila je tranzicija odnosno povratak iz socijalizma u kapitalizam. Kao što znamo ostvario je dva od tri zacrtana cilja. Posle Tuđmanove smrti, neko od njegovih saradnika je rekao: „Ko je jamio, jamio je… važno je da je Hrvatska nezavisna.“ I Hrvatska je ušla u Evropsku uniju.

Za sve to vreme uz pomoć Crkve i kriminalizovane komunističke Udbe, Milošević raspamećuje Srbiju „odbranom srpstva“ u ratovima u kojima službeno ne učestvuje. Srbija time beleži novi zaostatak za civilizacijskim tokovima. Zbog svega toga danas, dakle trideset godina od raspada bivše velike države, najveći kriminalci, ratni zločinci i profiteri, držeći vlast svakovrsnim i pravnim i fizičkim nasiljem, uspostavljaju „prvobitnu akumulaciju kapitala“ stvarajući divlji kapitalizam. Za njih ne važe nikakve ni pravne ni moralne norme. Oni su gospodari života i smrti u Srbiji. To naravno ne može večno trajati, ali će sasvim sigurno Srbiju nedostižno udaljiti od razvijenog i civilizovanog sveta.