Šta Kacin (ne) zna

Još je gore što je reč o pitanjima koje Kacin, izgleda, teško da razume. On daje vrlo lako najteže ocene o Mihailoviću: To je „vođa kolaboracionističkog pokreta“, to je „simbol šovinizma i ratnih zločina“.

Kod ovakvih tvrdih ocena Jelka Kacina, neka pitanja se neizbežno otvaraju: Zašto se pukovnik Mihailović aprila 1941. godine nije predao Nemcima u skladu sa dokumentom o kapitulaciji Jugoslovenske vojske, nego se odmetnuo u šumu da bi organizovao otpor okupatoru? Zbog čega se tukao sa Nemcima (i zajedno s partizanima) celu jesen te godine? Zapravo, sve dok nije shvatio da sa takvim radikalnim otporom, uz nemačku odmazdu po načelu „100 za jednog“, ne može imati nikakvog uspeha. Takođe je shvatio da partizanski pokret u Jugoslaviji jeste antifašistički, ali da u prvom redu teži uvođenju komunističkog sistema. Kako je Mihailović skoro sve vreme rata bio ministar vojni i član jugoslovenske vlade u Londonu? Kako su nemački okupatori Srbiju oblepili plakatama u kojima su za Mihilovićevu glavu nudili 100.000 maraka u zlatu? Ne može na ova pitanja odgovoriti ni Jelko Kacin.

I Mihailovićeva vojska i partizani bili se antifašistički pokreti, ali sa bitno različitim ciljevima kada je reč o društvenom poretku. Zbog toga se među njima razvio strašni građanski rat. I tu ni jedna ni druga strana nije bila sklona bilo kakvom kompromisu. Teško da Kacin ne zna za takozvane Martovske pregovore i poznatu izjavu Đilasa, Koče Popovića i Velebita da nema razloga da Nemci ratuju protiv partizana i da će se partizani tući protiv Britanaca ako se iskrcaju na Jadran.

Nije sud nadležan da ocenjuje političku prirodu vojske kojom je komandovao Mihailović. Taj sud daće istorija. Ovaj sud samo ima da oceni karakter presude i celog suđenja Mihailoviću, posle koga je osuđen na smrt i pogubljen. Sud, dakle, ima savršeno ograničenu, čisto pravnu funkciju – da utvrdi da li je presuda Mihailoviću bila politička ili pravno ispravna. Može sud, dakle, rehabilitovati Mihailovića, ali politički karakter njegove borbe daće istorija.