Šta Kazahstan znači za Ukrajinu?

Razmeštanje ruskih vojnika da bi se pomoglo da se zauzdaju neredi u Kazahstanu ekvivalent je Putinovim naporima da rekonstituiše rusku imperiju zastrašivanjem i vojnom silom.

Putin cilja na to da izbriše 25 godina zapadne bezbednosne politike tako što će ograničiti suverenitet Ukrajine, Gruzije i Moldavije i čak onih bivših republika Sovjetskog Saveza – Estonije, Letonije i Litvanije – koje su se već pridružile NATO-u. Da bi osnažio svoju pregovaračku poziciju, Putin želi da pokaže da Rusija ima nešto poput svog NATO-a.

Iako je ODKB, neka vrsta „lajt verzije Varšavskog pakta, osnovan 1990-ih, Kremlj ga sve do sada, do Kazahstana nije koristio da opravda neku spoljnu intervenciju. ODKB nije intervenisao kada je Kirgistan zatražio pomoć Rusije 2010, a ni kada je Jermenija tokom svog nedavnog sukoba sa Azerbejdžanom oko Nagorno-Karabaha.

Ali izgleda da je Kremlj sada naučio lekcije iz narodnih pobuna u Belorusiji i Ukrajini u proteklih deset godina. Da bi pokrenuo zajedničke misije sa snagama beloruskog diktatora Aleksandra Lukašenka, Putin bi jednostavno mogao da se sakrije iza ODKB-a.

Ono što je bitno jeste da „mirovnu vojnu misiju“ ODKB-a u Kazahstanu predvodi ruski general-pukovnik Andrej Serdjukov, isti čovek koji je predvodio vojne operacije za zauzimanje Krima 2014. i koji je potom komandovao ruskim snagama u Siriji.

Ulazak Rusije u Kazahstan je sigurno dobio pažnju Zapada. Njegovi najvažniji aduti su sirovine (nafta, gas i uranijum) i njegova centralna pozicija u inicijativi Pojas i put Kine koji se grana u Iran, Tursku i Rusiju.

Pod rukovodstvom Nursultana Nazarbejeva, koji je vladao tri decenije dok se nije povukao s predsedničke funkcije 2019. Kazahstan je održavao politiku relativne nezavisnosti u odnosu na Rusiju, Kinu i SAD. Sada se, međutim, ta ravnoteža iznenada menja.

Ali nije baš jasno šta se Kremlj nada da će da postigne u Kazahstanu. Ako pokušava da preuzme kontrolu nad resursima zemlje, završiće u sukobu s Kinom koja to ne može da priušti.

Niti može da kontroliše političku situaciju u zemlji. Učesnici protesta su naposletku već ostvarili svoje ciljeve i izdejstvovali ostavku vlade i to da se povrate granice cene goriva (udvostručavanje cena je bio okidač za nerede).

Međutim, nakon što je Kremlj godinama stajao po strani i posmatrao kako SAD i Kina u ekonomskom smislu kolonizuju Kazahstan, ove zemlje sada moraju da posmatraju kako ruski vojnici pomažu patrolu kazahstanskih gradova. Ševron, EksonMobil i evropske naftne kompanije imaju naftna polja i postrojenja širom Kazahstana, tako da poslednje što žele jeste dublji konflikt.

Kao što je uvek slučaj s Putinom, domaća javnost je ključno pitanje za razmatranje. Većina Rusa, uključujući mnoge nezavisne analitičare i opozicione aktere, smatraju Kazahstan delom „Russkiy mir“ („ruskog sveta“).

Kao što je slučaj s govornicima ruskog jezika u Ukrajini, pretpostavka je da su svi rusofoni u Kazahstanu zapravo Rusi koji ne sanjaju ni o čemu više nego da otadžbina izvrši aneksiju. Ekstremni nacionalisti, uključujući lidera Liberalno-demokratske partije Vladimira Žirinovskog i pisca Aleksandra Solženjicina, 1990-ih su otvoreno apelovali na inkorporaciju severnog Kazahstana u Rusiju.

Ipak, mnogi Kazahstanci koji su govornici ruskog nisu proruski orijentisani niti žele da se njihova zemlja delimično ili u celini inkorporira u Rusiju. Ima Ukrajinaca i Kazahstanaca koji govore samo ruski i ne žele da taj jezik bude zvanični jezik njihove zemlje.

Ali ništa od toga Putinu nije važno. On smatra samo postojanje ruske manjine, čiju veličinu obično višestruko preceni, dovoljnim opravdanjem da susednu zemlju uključi u rusku sferu uticaja. Ali Kremlj ima i dosta toga što može da izgubi u Kazahstanu.

Nakon Gruzije 2008, Ukrajine 2014. i Belorusije 2020. Kazahstan je još jedno poglavlje Putinovog neoimperijalnog narativa. Iako intervencija treba da zastraši učesnike protesta i da se oni pokore, mogla bi i te kako da ima suprotan efekat, te da se Kazahstanci odlučno okrenu protiv Rusije.

Putin teži ostvarenju svog drugog cilja – nepisanom sporazumu o obustavi integracije Ukrajine i Gruzije u Zapad. Da nije ultimatuma Rusije kada je reč o članstvu u NATO-u, sam zahtev o povlačenju podrške Zapada za Ukrajinu bi bio radikalan.

Ali u ovom kontekstu izgleda da je Putinov cilj minimalni plan, gotovo kompromis. I ceo kurs događaja u Kazahstanu i duž ukrajinske granice služi toj svrsi.

Ako posle osam sati pregovora mediji pod kontrolom Kremlja ne zagrme da je Rusija bila uvređena i isprovocirana, pa je neprikladno reagovala, onda izgleda da ishod nije izgovor za napad na Ukrajinu.

Zapad je trebalo da nauči iz razmeštanja ODKB-a u Kazahstanu da je Rusija ravnopravna sa SAD, da ima sopstveni NATO i sposobnost da širi svoj uticaj na velike susedne zemlje. Kako je zamenik šefa ruske diplomatije Sergej Rjabkov rekao, Rusija mora da dobije nešto od NATO-a.

Od sada pa nadalje, sporazum da Ukrajina ne uđe u Alijansu je minimum a ne maksimum što će Rusija zahtevati. Možda bude dalo rezultate. Naposletku, dok prijem neke zemlje u NATO mora da se saopšti, odluka da se trajno drži van njenih okvira ne mora.

Autor je osnivač pokreta Politička kritika i viši saradnik u Nemačkom savetu za spoljne odnose.

Copyright: Project Syndicate, 2022.
www.project-syndicate.org