Šta mi duguje SANU?

Kao filozof, od samih početaka na studijama pa sve do danas, trudim se da, naročito kao profesor, promovišem filozofiju i njen značaj te, slobodno mogu reći, u tome za sada prilično uspevam.

Pored objavljenih tekstova u domaćim časopisima i domaćoj štampi i pored predavanja koja sam držao, imao sam dosta uspeha i van Srbije te sam, do sada, objavljivao i na engleskom i nemačkom jeziku (u Americi, Švajcarskoj ali i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i sl.)

U svom radu se trudim da pre svega utičem na obrazovanje mladih te se najčešće baš time i bavim.

Tako sam, posredstvom jednog kratkog gostovanja u Beču, došao i do Noama Čomskog, sa kojim sam već dugo u intenzivnoj prepisci.

Nakon što sam, kao master filozof i esejista, pre nekoliko meseci dobio zvaničnu preporuku upravo od profesora Noama Čomskog za članstvo u SANU, komunikacija sa njima je i dalje nejasna i otežana ili, bolje rečeno, gotovo da ne postoji.

Naime, nakon što su se u SANU zaista uverili da me lično profesor Noam Čomski preporučuje (i to na osnovu naših intenzivnih razgovora i prepiski kao i zvaničnog intervjua koji sam sa njim imao) – pristali su da razgovaraju.

Ti razgovori su, ipak, bili više nego površni i njihov je cilj očigledno bio da odustanem od svake saradnje.

Međutim, aktuelni predsednik akademije, gospodin Vladimir Kostić, bio je delom i najotvoreniji te mi je sa njegove strane predloženo da se zvanično javim Akademiji pismom (jer telefon/elektronska pošta možda nije najbolje rešenje i sl.).

Nakon što sam, pre gotovo dva meseca upravo to i učinio, nikakav odgovor još uvek nisam dobio. U pismu sam obrazložio svoje zahteve i ciljeve u vezi sa saradnjom i bio jasan po pitanju iste.

S obzirom na to da sam, kao što sam pomenuo, učestvovao na pojedinim predavanjima u Beču prošle godine na preporuku kolega sa Stanforda i s obzirom na to da dobro govorim nemački i engleski jezik te da sam već objavljivao radove na oba jezika i da, na kraju, aktivno pišem za više od 10 časopisa i internet portala u zemlji i inostranstvu – smatrao sam da je to (pored preporuke Čomskog) dovoljno da, ako ništa drugo, dobijem jasan odgovor (uredno sam, dakle, poslao svoju ideju za saradnju, biografiju, reference, priznanja…)

Ipak, po svemu sudeći, za sada sam, očigledno je, u priličnoj zabludi.

Duboko sam verovao (i verujem još uvek) da je SANU jedna prestižna i, što je najvažnije, ozbiljna institucija.

Ukoliko, ipak, moram da posvedočim vođen sopstvenim iskustvom, morao bih da „takvo verovanje“ odbacim kao neosnovano.

U Srbiji, Evropi pa i šire me dosta dobro poznaju ali, izgleda, to nije kriterijum koji bi ovde iole bio relevantan.

Na kraju, nemam iluzija da bih ja, takav kakav sam, znatno pospešio rad Akademije ali znam da bih pomoću prave podrške, kao spoljni saradnik iz provincije, mogao da malo više „prodrmam“ tu provinciju u kojoj, rečeno jezikom Domanovića, često nema „nigde vetrića“.

Ipak, nijedna provincija u Srbiji izgleda nije važna i nijedan nam provincijalac, makar ga i Čomski preporučuje, nije značajan.

Dakle, meni SANU ništa ne duguje, osim odgovara u kojem bi slobodno moglo da stoji:

„Poštovani Ivane, Vi ste iz Bora a Bor je mali, rudarski grad. SANU nema interesa da tu podrži Vašu gradsku školu filozofije. Lepo je to što radite i lepo je što Vas Noam Čomski preporučuje. Svako dobro u daljem radu. Kao i do sada, Vi možete, dakle, i dalje sami.

Srdačno, Srpska akademija nauka i umetnosti“

Nakon nekoliko poslatih pisama i mejlova, eto to mi Akademija duguje.

Ništa više.

Autor je filozof