Šta mi je rekla ministarka o litijumu: Lični stav Miroslava Parovića

Zaključna poruka skupa je da se sva važna pitanja energetike ne rešavaju preko noći, već najpre javnom, stručnom raspravom, po mogućstvu konsenzusom, a ako konsenzus nije moguć, onda demokratskim preglasavanjima. Ovo se prevashodno odnosilo na pitanja eksploatacije litijuma i uvođenja nuklearne energije u energetski miks Republike Srbije.

Na samom skupu, u završnom delu, prisutnima se obratila i ministarka rudarstva i energetike, Dubravka Đedović Handanović. Ona je u svom govoru iznela planove koje država ima u sektoru za koji je nadležna, a koji se manje-više svode na dva ključna koraka – litijum i nuklearne elektrane.

Dosta detaljno je ministarka obrazlagala sve koristi koje bismo imali ukoliko bismo krenuli pravcem za koji se vlast zalaže uz poziv nama iz struke da damo svoj doprinos.

Kako je posebno naglasila, država ne planira da uradi ništa na svoju ruku, već će o svemu konsultovati dokazane stručnjake i tek onda će se strateški projekti realizovati. Na ovo izlaganje gospođe Đedović Handanović sam reagovao i pred stotinak prisutnih sam joj rekao da vlast ne traži mišljenje struke već da nas sve kao društvo dovodi pred svršen čin time što su već postigli političke dogovore i potpisali brojne ugovore i za litijum i za nuklearnu energiju.

Ukazao sam joj da svako ko se javno usprotivi nametnutoj agendi vlasti biva stigmatizovan, što mnoge ljude koji bi imali šta da kažu obeshrabruje. I konačno, zahtevao sam od nje da se o tako važnim temama mora pitati narod na referendumu, a da pre toga mora postojati ozbiljna javna debata u kojoj će se na racionalan način pričati o budućnosti srpske energetike. Ukazao sam na primer Slovenije u kojoj se trenutno vodi ozbiljna javna debata o tome da li da grade još jednu nuklearnu elektranu, a nakon toga će biti sproveden referendum na državnom nivou.

O sličnom pitanju je svojevremeno u Bugarskoj bio sproveden referendum po narodnoj inicijativi, što će reći da u neposrednom okruženju imamo jasne modele kako društvo mora da postupi vezano za tako krupna pitanja koja starteški opredeljuju kretanje neke države u narednih barem pedeset godina. Inače, prema međunarodno preuzetim obavezama Srbija mora da sprovodi energetsku tranziciju po tzv. 4D matrici, a što podrazumeva dekarbonizaciju, decentralizaciju, digitalizaciju i demokratizaciju energetskog sektora.

Ovo poslednje znači da se u odlučivanje direktno mora uključiti lokalna zajednica na mestima gde se realizuju projekti i najšira javnost vezano za strateška pitanja. Pri tome, ponoviću da je to međunarodna obaveza koju je predvidela EU, a koju smo kao država prihvatili i verifikovali kroz Narodnu skupštinu.

Elem, na ovo moje izlaganje mi je ministarka odgovorila porukom da ne govorim istinu i da nije tačno da je društvo dovedeno pred svršen čin. U tom pogledu je eksplicitno rekla da sve što je do sada potpisano vezano za litijum i nuklearnu energiju nije pravno obavezujuće.

Dakle, pred barem stotinu svedoka je nadležna ministarka za oblast rudarstva i energetike rekla da mi kao društvo i država nemamo nikakve obaveze prema bilo kome, što opet dalje znači da baš i ne moramo da idemo u pravcu za koji vlast toliko lobira. Inače, iz ličnog iskustva znam da Aleksandar Vučić i njegovi saradnici ne preteruju u tome da govore istinu, ali vezano za litijum i nuklearnu energiju za sada stoji da Srbija nema nikakve pravne obaveze i da je sve u domenu političkog obavezivanja aktuelnog režima.

O tome svedoči i nedavni dolazak nemačkog kancelara Olafa Šolca i potpisivanje memoranduma o razumevanju između Srbije i EU vezano za kritične sirovine. Sama forma potpisanog dokumenta nije pravno obavezujuća i ne spada u međunarodne obaveze Republike Srbije već u politički dogovor trenutnih garnitura na vlasti kod nas i u Nemačkoj.

Tako da se promenom vlasti u suštini bez bilo kakvih posledica mogu promeniti i politički dogovori. Nevolja će biti ukoliko Vučić bude uspeo da kroz formu međunarodnih ugovora verifikovanih u Narodnoj skupštini bude zapečatio političke dilove koje ima trenutno, a za to mu je potrebno još neko vreme.

To je taman prostor da se mi kao opozicija dogovorimo i napravimo jednu široku političku platformu na koju bi moglo da stane onih 55% ljudi koji su protiv otvaranja rudnika litijuma. Među tim ljudima su osobe različitih političkih uverenja.

Ima ih koji su za Putina ima ih koji su za EU, ima ih za kralja ima ih za Tita. Tih 55% su dovoljni da Vučić više ne bude vlast, ali njih moramo okupiti pod jedan šator, što danas malo nas pokušava. Ako se pitate zašto? Odgovor je da Vučić preko svojih domaćih i međunarodnih kanala trenutno kontroliše dobar deo tzv. lidera opozicije koji umesto neophodnog dogovora zagovaraju podele.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta