Koliko u Srbiji ima autošovinista i klerofašista verovatno nijedno ozbiljno sociološko ispitivanje neće precizno moći da pokaže. Srbi ionako ne vole ni preciznost, ni naučno dokazane činjenice.
Za normalniji deo planete fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. Za one temperamentnije to je božanska igra. Za one promućurnije to je unosni biznis. Za nas na Balkanu fudbal je generator nacionalizma, efikasno sredstvo za nove podele, lek koji uzimamo u velikim dozama i pretvaramo ga u otrov.
Fudbal jeste sport masa, nešto više od igre, neobjašnjiva je njegova društvena, kulturološka, pa i politička snaga. Neki ratovi su počinjali na fudbalskim terenima, neki su se završavali prijateljskim utakmicama. Početak kraja nekih režima krenuo je sa tribina, dok oni lukaviji, poput našeg, navijače koriste kao pretorijansku gardu.
Na Balkanu kraj devedesetih značio je i kraj građanskih, etničkih, verskih, oružanih sukoba. Balkanski ekspres lonac danas ne ključa, već se pritisak po potrebi podešava preko različitih izduvnih ventila. Jedan od njih je i sport.
Sport je postao važan identifikacioni marker novonastalih država. Nije potrebno naglašavati koliko je bilo važno za tek osamostaljenu Crnu Goru osvajanje Evropskog prvenstva u vaterpolu 2008. godine i to pobedom u finalu protiv Srbije. A tek odlazak Bosne i Hercegovine na Svetsko prvenstvo u fudbalu 2014. ili Albanije na Evropsko prvenstvo 2016.
Danas, dvadeset godina posle krvavog raspada, umesto mirnog suživota kroz sport se nastavlja hladni rat.
Postalo je normalno da Srbi iz Bosne i igraju i navijaju za Srbiju, da Bošnjaci iz Sandžaka više vole Sarajevo i Istanbul od Beograda, da Hrvati u Vojvodini slave uspehe „vatrenih“. Ali, netrpeljivost ide korak dalje. LJubav prema svojoj naciji ne dokazuje se samo navijanjem za boje svog tima. Neophodno je želeti poraze svojih „neprijatelja“.
U Srbiji je za novu elitu naprednjačkog režima nedopustivo da se navija za hrvatsku reprezentaciju. Retorički svi oni nemaju ništa protiv EU, dobrosusedskih odnosa, mirotvorne politike najmudrijeg među njima. Međutim, dovoljna je samo jedna, iz srpske perspektive nevažna utakmica, pa da režimski ideolozi padnu na proevropskom testu iskrenosti. NJihovo rusopatofilstvo potire sve ono što su kao lekciju naučili od svojih savetnika i što naizust ponavljaju pred svojim zapadnim mentorima. To postaje njihov ventil, ali i dobar marketing za veliki deo biračkog tela koji misli slično, nada se istom, a glasa suprotno svojim dubokim ubeđenjima. I toj većinskoj Srbiji dobro dođe da povremeno skine ružičaste naočare sa velikom dioptrijom preko kojih realnost u Srbiji deluje idilično i pompezno, da baci zastavice duginih boja koje su im naprednjački gaulajteri zakače kao ukrase na Prajdu, da pocepaju transparente dobrodošlice gostima iz susedstva.
Eksplozija iskrenosti deluje lekovito. Taj jedva dočekani dah slobode je halucinacija u kojoj se može klicati. Ne Čeriševu, već Putinu da krene kao Lazar na sveto Kosovo. Ne Akinfejevu, već Medvedevu da oslobodi okupiranu Srbiju. Ne Golovinu, već Rogozinu da pošalje S 300.
Kakav fudbal, kakvo Svetsko prvenstvo?!
A svi oni koji ćute dok se kliče, mrze svoj narod i državu! To je peta kolona, bivši NATO lokatori, domaći izdajnici i strani plaćenici.
Kakvi navijači, kakav fer-plej?!
Zar do juče isti oni koji danas pozivaju na razum, na prihvatanje kosovske realnosti, koji bi da menjaju srpski zatucani, retrogradni mentalitet nisu svoje političke protivnike nazivali ustašama, dosmanlijama, izdajicama?! Danas, kada vlast i položaj obavezuju (noblesse oblige!), taj rečnik su ostavili novoj eliti, „sivoj eminenciji“, onima koji prestavljaju ideološku vertikalu naprednjačke diktature.
Oni preko najpopularnijih TV emisija, jeftine kombinacije talkshowa i rijalitija, kreiraju javno mnjenje i političko svetonazorje. Hipnotisana publika navedena je da primitivnim refleksima pozitivno reaguje na njihov govor mržnje prema „vekovno neprijateljski nastrojenom okruženju“ i da još primitivnije idealizuje odnos prema dalekoj Moskvi i novom ruskom caru.
Brzo se zaboravlja buket ruža na bogojevačkom mostu, srdačni poljupci Vučića i Kolinde, najuspešnija poseta Zagrebu u istoriji srpsko-hrvatskih odnosa. Spisak vekovnih srpskih neprijatelja uklesan je odavno u srpske „svetosavske“ tablice, a naprednjački proroci samo čiste prašinu sa njih i po zadatku podsećaju nova pokolenja na stari zavet.
Leto je kod nas vreme Oluja, i bukvalno i metaforički. Nema bratstva posle Jasenovca, nema ljubavi posle Oluje! Kako reče Vučićev trbuhozborac u liku Vladimira Đukanovića – mi možemo samo da se ne volimo.
Upravo je on potvrdio najbolju definiciju turbo-folk političara, izrečenu od strane poslednjeg živog balkanskog genija – Ramba Amadeusa. Gorepomenuti narodni poslanik nekritički je iskoristio tehnologiju samo sa jednim ciljem i to po sopstvenom priznanju – da bi iznervirao, ne samo Hrvate, već i nepodobne Srbe, koje on prezrivo naziva Jugoslovenima.
Kada ne baš mnogo pametnom čoveku padne pametan telefon u ruke, onda dobijamo kamerom zabeležene izlive mržnje koja je duboko ukorenjena u nekom za koga se zna da govori ono što Aleksandar Vučić misli. Utakmica Rusija – Hrvatska poslužila je Đuki da nas sve podseti šta oni koji su stvarali SNS zapravo misle, šta im je na srcu. Rusija predstavlja njihovu suštinsku geopolitičku odrednicu i ideološku determinantu. S druge strane, oni u Hrvatskoj ne vide ni reprezentaciju, ni državu, ni narod. Ona je za njih impuls koji pokreće toksični destilat šovinističke mržnje u njima, koja nije samo predmet psihijatrijskog ispitivanja, već ima svoju duboku nacionalnu, istorijsku i religijsku komponentu.
Fudbal je tu sporedna stvar. I to ne najvažnija. Najvažnija je upravo mržnja. Ona na Balkanu, nažalost, nikada nije bila sporedna. Naprotiv!
Autor je odbornik DS u Skupštini opštine Odžaci
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
