foto (BETAPHOTO/MILOŠ MIŠKOV/EV)Otežalo mi pero, olovka, tastatura, kako god hoćete. Nije to prvi put, no pokušaću da ponovo pronađem vezu između matematike i političke matematike.
Ali prethodno malo podsećanja na političke događaje nekoliko godina unazad. 2020 godine nakon protesta 1 od 5 miliona već formirani „Savez za promene“ najavio je bojkot izbora i sproveo ga na predstojećim izborima.
Savez su činile niz relevantnih političkih stranaka i pokreta a dominantu ulogu je imao novoformirana stranka SSP i Dragan Đilas kao lider te partije.
Rezultat, ne pišem ovde o motivima, je bila predaja gradova i opština u Srbiji stranci Aleksandra Vučića koja kao takva postoji i dan danas.
Nema ona nikakvo drugo ime, predsednika ili stranački život, osim sprovođenja volje njihovog šefa koji trenutno sebe lažno predstavlja i kao predsednika (svih građana) Srbije.
Vratimo se rezultatu koji očigledno nije nikome smetao, ni demokratijama evropskim ni vladajućoj stranci osim građanima koji su ostavljeni bez bilo kakvog kontrolnog mehanizma ma koliko on bio mali i podvrgnut nadglasavanjima, što je specijalitet autokratija i diktatura novog doba.
To je dalje uzrokovalo raspomamljenost lokalnih kabadahija i kojekakvih interesnih grupacija da bez ikakve ograde uplivavaju u narodske pare i javna dobra.
Dakle iako je motiv i pravdoljubivost bila na mestu rezultat je bio tragičan, a u politici se bar što se mene tiče jedino rezultat računa, naravno uz sva poštovanja pravnog poretka.
Sindrom „Živorad“ – ako ne dobiješ sve nisi dobio ništa – očigledno nije imao rezultat.
I šta imamo četiri godine kasnije, nakon protesta Srbija protiv nasilja, ujedinjenja opozicije i beogradskih izbora 2023. godine koji su pokazali da su građani Beograda većinom, tankom ali većinom protiv Vučićeve partije u glavnom gradu Srbije.
Umesto, a za to je postojala klima kod opozicionih glasača, podizanja pobedničke atmosfere desilo se raskantavanje opozicije (i to u jednom popodnevu) pa ponovo iniciranje bojkota kao rešenja koje će nam dovesti „Neočekivanu silu koja rešava stvar“, valjda evropske emisare koji će da urede stvari i nagovore diktatora da postane demokrata. Pa ne biva ma koliko lepo zvuči.
Takva politička matematika ne postoji i to bi neko ko se bavi politikom trebalo da zna ukoliko kao što kaže Zoran Živković nije potpuno politički nedarovit ili ima neki dil, ponudu koja se ne odbija ili već…
U svemu tome zanimljiva je bila i pozicija takozvanih nezavisnih elektronskih medija (pod čijim su oni uticajem?) koji su se iz petnih žila trudili da propagiraju bojkot, što im je očigledno a pogotovu u Beogradu i uspelo.
Sviđa im se valjda Šapić da lomi telefone i vređa novinare. Nekakav sadističko-mazohistički igrokaz ili stokholmski sindrom ili…
I tako ostadoše opozicioni glasači kod kuće sve pobunjeni protiv „OVOGA“ da prate našu i sopstvenu propast uz hladno pivo i noge na TV stočiću.
Tako li se menja ovo zlo. A šta nam kaže matematika izbornih rezultata.
Procenti kažu da su nedostajali upravo ovi neizašli da se ostvare pobede u većim gradovima, a šta bi se posle dešavalo niko ne može sa sigurnošću tvrditi.
Bojkot ili da to nazovem pravim imenom-protest bi tek tad bio moguć.
Dakle, ovo je drugi put da se bojkot u važnim trenucima inicira od jedne političke stranke.
Slučajno li je? No evo i malo drugačijih tonova za kraj.
Kako god bilo, gradovi i opštine su dobili opoziciju u svojim skupštinama i prava bitka za demokratiju tek predstoji, makar se to dešavalo i na ulici na kraju.
Do pobede dragi prijatelji.
Živela slobodna Srbija!
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
