Arhipelag koji je postao kontinent

Mađarski „Dunavagon“ već neko vreme koristi remontne usluge i kupuje železničke proizvode subotičke društvene firme „Bratstvo“, te sada namerava da je pripoji u cilju smanjenja budućih troškova. No, predusretljivi službenik Agencije sa kojim predstavnik mađarske firme razgovara, izvesni Siniša Mali, prepoznaje svoju šansu i dovodi drugog, njemu bliskog kupca, dok sa Mađarima koji su mu dali ideju obustavlja komunikaciju. Uporni Mađari, na koncu, bez planirane akvizicije ostaju tek putem aukcije 2004. godine, a otac Siniše Malog, kao partner kupca – i bez ličnog finansijskog učešća – postaje desetoprocentni vlasnik. Ako je verovati KRIK-u, sin, tada već napustivši Agenciju za privatizaciju, uskoro postaje član upravnog odbora „Bratstva“, te odlazi u Budimpeštu da pregovara sa Mađarima kojima je onemogućio kupovinu firme, u cilju nastavka saradnje. Bizarno, oni nisu zainteresovani i „Bratstvo“ počinje da propada, što se završava sumnjivim hipotekama, kašnjenjem plata i protestima radnika, vraćanjem u državno vlasništvo i, konačno, novom prodajom slovačkoj kompaniji 2011. godine. Gde je mladi Mali i čime se danas bavi ostaje misterija, ali vlast koja je dozvoljavala takva nepočinstva svakako je opravdano kažnjena na izborima 2012. godine.

* * *

Sada smo u sadašnjosti, u januaru 2025. godine kada se protiv novog režima, nakon dvanaest godina svakodnevne borbe i dalje upornog u nameri da ljude nalik Siniši Malom udalji od državnog aparata, odvija masovna pobuna. Izazvao ju je zločin na Železničkoj stanici u Novom Sadu, solidno ali nedostatno povela opozicija (slabašna, kakva je već, ali i povremeno konstruktivna – 15 minuta ćutanja je bila dosetka nekog od novosadskih odbornika koji verovatno nije ni slutio kakvo u isto vreme saosećajno i introspektivno čudo porađa), da bi je do razmera ustanka odveli studenti koji nisu bili ni rođeni 2002. godine, u doba strahovlade „žutog ološa“.

Sada bez ciničnog začina, ko su ti studenti i maturanti, ti mladi ljudi koji su rekli da je bilo dosta? Kao neko ko uporno posećuje smislene proteste, moram da primetim da su oni odavno tu. Bili su tu u maju i početkom juna 2023. godine, na demonstracijama nakon masovnih ubistava. Bili su i ispred RIK-a u decembru 2023. godine, nakon izborne krađe – priznajem da sam se tada prijatno iznenadio što sam, zapravo, u starosnoj manjini. Bili su besni. Da li su odlučili da se uključe u politički život pošto su shvatili da emigracija kao posledica osećaja bezizlaznosti, osećaja „neizdrža“, vodi u život lišen jednog od osnovnih aspekata ljudskosti? „Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina“, kaže poznati citat sa početka romana „Za kim zvono zvoni“. Kao prisilni emigrant ste nezainteresovani za novo društvo u kojem živite, osim u tananom preseku skupova gde se ono ukršta sa vašim najbazičnijim potrebama – a i tada vi niste ti koji imaju pravo ili obavezu da iniciraju promene. Da li su zaključili da se ponosna, kompletna jedinka može najbolje biti kada vas zanimaju sve druge jedinke koje vas okružuju, znane i neznane?

Kako god, nisu se sada pojavili niotkuda, odjednom probuđeni ubistvenim rezultatom koruptivno-propagandne nadstrešnice, niti bi trebalo biti opčinjen njihovom energijom. Jer, opčinjenost vodi ka inerciji. Generacije rođene pre sredine devedesetih sklone su toj hamartiji, dok su, paradoksalno, takođe sklone ekstremizmu i fatalizmu. Upravo se, to je valjda jasno, odvija sveobuhvatna društvena inverzija, sa osnovnom crtom moćnih koji postaju slabi (što, barem oni inteligentniji među njima, vrlo dobro shvataju). No, ona zahvata sve što joj se nađe na putu, katkad na destruktivan način utičući na nas sredovečne, često sabijene u očaj zbog dugogodišnje i neuspešne borbe protiv zla. Naime, do pre mesec dana na svakog mlađeg od dvadeset i pet godina gledano je kao na niže biće sasvim nezainteresovano za bilo šta osim svojih instagram i tik-tok naloga. Sada, pak, preovlađuje obrnuta zabluda – po društvenim mrežama i komentarima se javlja krajnje štetno „posipanje pepelom“. „Oni će nas spasiti“, prizivaju „milenijalci“, „ikseri“ i ostali „bumeri“. „Izvinite, deco, što smo vas izneverili“, nariču premoreni borci u poslednjem trenutku trgnuti iz pomirenosti nad porazom. Neće nas spasiti, jer to ne mogu sami. Vratite se na početak teksta i podsetite se prirode barikada na koje jurišaju. Dodatno, oni, zapravo, nisu „oni“. Ne, oni su mi, i obrnuto. Kako ide najkraća pesma u istoriji spontane poezije koju je Muhamed Ali krajem šezdesetih izgovorio pred studentima sa Harvarda? „Ja. Mi.“

Kada smo to utvrdili, valja primetiti da su osobe rođene od kraja devedesetih do kraja 2000-ih neminovno odrasle koristeći novonastale komunikacijske alate. Ako bismo uranjanje u nalog na društvenoj mreži pokušali da zamislimo u materijalnoj formi, došli bismo do slike velikog trga na kojem u svakom momentu možete da vidite sve ljude koje poznajete. Neki su daleko, u grupicama, neki bliže, i rade nepojamno priglupe stvari zbog kojih kolutate očima. Iz mase se povremeno poneko odvoji, priđe vam i pohvali nešto što ste viknuli ili prikazali. Onda se udalji i stane na drugi deo trga, gde ga i dalje vidite kako vam namiguje, pre nego što usmeri pažnju ka nekom drugom. Takvo okruženje definitivno može provocirati nemir i paranoju, dok sa druge strane izaziva ideju obnavljanja koncepta antičke agore. Stoga, studenti su okupivši se na fakultetima i uvevši mehanizme direktne demokratije, postigli fizičku kopiju digitalnog simulakruma u kojem su odrasli, na koncu proizvevši još bolju verziju izvorne stvarnosti. Ispostavilo se da je rezultat eksperimenta više nego opojan, te sada izlaze na stvarne trgove i zovu nas da im se pridružimo. Nemoguće je dovoljno naglasiti koliko je uzbudljiv trenutak u kojem se nalazimo, gde svako od nas proživljava preokret u poimanju stvarnosti, što združeno tvori neviđeni kolektivni potres.

Kada poslušamo lakonsku mudrost Muhameda Alija i prihvatimo zov studenata, kao što smo u novogodišnjoj noći, energija obrta postaje opipljiva. Pre nekoliko godina, okupljanju LGBT zajednice se moglo u cilju podrške pristupiti tek pošto biste prošli nekoliko policijskih „prstenova“. Na kraju ponižavajućeg procesa, obreli biste se u azilantskoj zoni, ograđeni, prokaženi i jadni. Danas, pak, policija obezbeđuje megalomansku binu sa koje se arlaukanje razliva preko par stotina izgubljenih duša, proslavljača nejasno je čega. Uzurpatori grada postali su progonjeni, većina je postala manjina, strah i nemoć su promenili adresu. Suštinski, kriminalna organizacija se noktima drži za ivicu litice, preteška za bilo šta osim pada, što ne znači da nam nije ostao najteži deo posla. Albert Šper je u jesen 1944. godine najužem vrhu NSDAP-a saopštio da je, u ekonomskom pogledu, rat izgubljen. Imao je posla sa bolesnicima – on to nije bio, što ga je činilo još krivljim – te je usledio završni period potpune kataklizme. Režim je postao opasniji nego ikada, da bi prvih dana maja 1945. godine jurišnici poražene manjine po razorenim gradovima, u samrtnom ropcu ničim zaslužene moći, sa posebnim zadovoljstvom i mržnjom vešali nesrećnike optužene za neposluh.

Zato: „Ja. Mi.“ Zahvaljujući nazivu subotičkog preduzeća, jedne od prvih žrtvi pošasti kojoj stajemo na put, u zaključak pristiže reč bratstvo. Neophodno je bratstvo i sestrinstvo koje zahvata sve generacije. Studenti su iskoristili prvu pravu priliku da se vrate na put ljudskosti. Ideju su pretvorili u stvarnost, i nemaju nameru da je puste da im izmakne, a sada je red na nas da posle svih uzbrdica i nizbrdica stignemo do stadiona i istrčimo poslednji krug svog maratona.

Autor je dramaturg i filmski kritičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.