Šta opozicija može promeniti do izbora

Kakva je društvena i politička situacija sada i da li se može nešto promeniti do izbora?

Kolika je Vučićeva snaga danas i može li mu se suprotstaviti opozicija?

U odgovorima na ova pitanja trebalo bi sagledati argumente jedne i druge strane.

Argumenti režima SNS-a izgledaju toliko moćni da se izgledi opozicije mogu smatrati beznadežnim.

Najjači Vučićev adut je legitimitet, koji se teško može osporiti. Stiče se utisak da SNS uživa opštenarodnu podršku, što potvrđuju rezultati poslednjih lokalnih izbora.

Dobro je poznato da je Vučić apsolutista i da zahteva totalnu dominaciju na svim nivoima vlasti. On želi da smrvi svoje protivnike da ne bi mogli ni da pomisle da ga mogu pobediti.

Takav nastup deluje vrlo uspešno kod velikog dela stanovništa, koje zapada u apatiju i miri se sa sudbinom da mora da živi u ovakvom režimu.

Drugi Vučićev adut se odnosi na skoro neskrivenu podršku velikih sila i na Istoku i na Zapadu.

Upravo je to činjenica koja pokazuje razliku položaja Miloševića i Vučića. Milošević je na kraju postao gubitnik koga su se svi odrekli.

S druge strane, podrška Vučiću dovodi do očajanja protivnike SNS-a. On dobija pohvale sa svih strana, pri čemu su neke degutantne (Ursula fon der Lajen mu se obraća sa „Dragi Aleksandre“).

Poslednji izveštaj komisije EU o Srbiji potencira napredak skoro u svim oblastima (najviše zapanjuje procenjeni napredak u oblasti prava i medijskih sloboda). Vučić komunicira sa brojnim stranim državnicima, ali se vrlo rado druži i sa poznatim ličnostima iz sfere umetnosti (poslednji primer je Džoni Dep).

On nameće utisak da je opšte prihvaćen od svih, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Šta onda „obični ljudi“ mogu da misle, zar neko može da bude protiv takvog velikana?

Treći Vučićev argument za održavanje na vlasti je ekonomski napredak Srbije i stalno povećanje standarda građana.

Srbija se razvija fantastičnom brzinom i po porastu „BNP“ je vodeća u Evropi.

Građani kupuju skupe stanove i automobile, ljudima su na dohvat ruke svi svetski brendovi u oblasti informatike i modne industrije. U celoj zemlji se grade novi putevi i otvaraju nove fabrike.

Sve nabrojano bi trebalo da ubedi građanstvo da je Srbija na dobrom putu i da bi skretanje sa tog puta prestavljalo nacionalnu katastrofu.

Kako se opozicija u Srbiji može suprotstaviti navedenim argumentima Vučićeve vlasti?

Kako argumenti opozicije mogu dopreti do širokih narodnih masa, u uslovima totalne medijske blokade?

Realni odgovor bi bio da je to nemoguća misija.

Da li onda sve aktivnosti opozicije imaju bilo kakvog smisla?

Da li to znači da svi koji ne podržavaju ovaj režim treba da se pomire sa sudbinom da će morati da žive pod vlašću SNS-a sve dok se nešto ne promeni u državi i svetu (pri čemu se podrazumeva da te promene ne zavise od nas samih)?

Ipak, možda ima smisla suprostavljati se ovom režimu i makar ubzati njegov kraj?

Koji bi bio smisao borbe protiv aktuelnog režima u Srbiji?

Najkraće rečeno, cilj otpora bi morao da obuhvati sva tri pomenuta aduta ove vlasti – legitimitet, podršku velikih sila i ekonomski prosperitet Srbije.

Za svaki od Vučićevih argumenata opozicija bi morala da pronađe adekvatne odgovore.

Ukoliko bi se osporila makar dva od pomenutih argumenata, režim SNS-a bi bio uzdrman, bez obzira na medijsku blokadu.

Kada se govori o legitimitetu, treba istaći da se svaka stranka na to može pozivati, ako ima uporište u delu biračkog tela.

Međutim, Vučić to ne priznaje.

Po njemu, samo SNS ima legitimitet, dok ostale stranke to nemaju.

Zato on toliko insistira na ubedljivim pobedama njegove stranke, ne ustručavajući se ni od falsifikovanja rezultata izbora.

Kako se opozicija može suprotstaviti zloupotrebi tumačenja legitimiteta?

Najbolji način za to bi bio povećanje podrške strankama koje se suprostavljaju Vučićevom režimu. Moralo bi da se teži tome da razlika na izborima između SNS-a i opozicionih stranaka bude samo nekoliko procenata.

Dobro je poznato da u demokratskim zemljama toliko iznosi razlika u izbornim rezultatima između vladajuće stranke i konkurencije (pomenimo samo primer Nemačke, gde je razlika u rezultatima demohrišćana i socijaldemokrata samo dva odsto).

Sigurno je da bi podrška zapadnih sila Vučiću znatno oslabila kada bi se saznalo da on nema podršku 70-80 % biračkog tela, već manje od 30 %, jer onda ne bi mogao da se poziva na neprikosnoveni legitimitet.

Što se tiče Vučićevih ekonomskih argumenata, stvar je znatno jednostavnija.

Opozicija mora da se poziva na izveštaje kredibilnih međunarodnih finansijskih institucija, koje opovrgavaju nebuloze o ogromnim rezultatima Srbije u ovom domenu, jer je vrlo lako dokazati da desetak evropskih zemalja ima veći porast BDP-a, dok upoređenje standarda ne treba ne pominjati.

Međutim, možda ovo ne bili dovoljni argumenti za srpsko stanovništvo, imajući u vidu opšti nivo obrazovanja i medisku blokadu.

Mnogo jači argumenti za ocenu realnog ekonomsko stanja srpskog društva se odnose na veliko siromaštvo većine građana.

U ovom trenutku, ogromna poskupljenja elementarnih životnih namirnica dovode ljude do očajanja.

Na sve strane se odigravaju ili se najavljuju štrajkovi. Zar takva situacija u društvu ne traži aktivnu ulogu opozicije?

U zalaganju za proširenje izborne baze opozicije, mora se insistirati na popravljanju opšte ekonomske situacije u Srbiji i zaštiti najugroženijih kategorija stanovništva.

Narodu nisu potrebni spektakularni poduhvati, namenjeni sticanju poena u jednom delu društva (gigantski spomenici) ili očekivanju podrške evropskih institucija (pruga i put prema Albaniji).

Većini stanovništva su neophodni mudri državnički potezi u pravcu što bržeg ekonomskog oporavka Srbije, porasta životnog standarda, zapošljavanja mladih i sprečavanja njihovog egzodusa.

Na kraju, ne treba ispustiti iz vida da navedeno angažovanje opozicije značajno otežavaju veliki problemi izvan Srbije – nerešeni status Kosova, tenzije sa susednim zemljama (Crne Gore, Hrvatske, BiH).

Prema tome, može se zaključiti da su pred opozicijom vrlo teški i delikatni zadaci u periodu pred izbore iduće godine.

Posebno treba naglasiti da se pod „opozicijom“ ne podrazumevaju samo političke stranke, već svi društveni subjekti koji su nezadovoljni stanjem u društvu i koji se zalažu za demokratske promene.

Autor je univerzitetski profesor u penziji