Šta posle (ulice)?

Ako pođemo od pretpostavke da ćemo kao građani uspeti da se izborimo za ono zbog čega smo (bili) na ulicama te da će Rio Tinto i ostalo postati samo deo ružnog sna iz koga smo se konačno probudili – da li ćemo uspeti da išta stabilizujemo ako, u najboljem slučaju sutra na izborima, postavimo neka druga imena u okviru istih okolnosti?

Naravno, promena nam očigledno treba. Međutim, ukoliko ta promena bude isključivo kozmetička – bojim se da će, recimo za pet godina, neki novi Rio Tinto (ili čak isti) ponovo doći i ponovo na dobro poznati način početi sa „finim, laganim probijanjem svojih interesa“.

Ko god da sutra bude na poziciji da odlučuje o sitnim i krupnim pitanjima države – taj neko (i njegov „tim“) mora biti strogo kontrolisan od strane institucija koje su trenutno više nego simbolične.

Ukoliko ne budemo ojačali institucije i ukoliko ne budemo postavili stručne ljude na najvažnija državna mesta – verujem da ćemo vrlo brzo, a kroz najkasnije deceniju od sada, ponovo biti u istim (ili još gorim) problemima.

Društvo koje ima pretenziju da bude stabilno mora ojačati institucije i mora na njihovo čelo postaviti eksperte koji mogu ali ne moraju biti deo bilo kakve političke partije.

Van toga, nakon što budemo promenili vladajuću strukturu, potrebno je rasformirati policiju, vojsku i sudstvo, odnosno, izvršiti transformaciju istih.

Takođe, mnogi direktori škola (a bogami i nastavnici i sl.) moraju takođe biti zamenjeni te i tu treba razdvojiti „žito od kukolja“. Naravno, to nije moguće uraditi preko noći ali, pored već dobro poznatih državnih problema, to moraju biti unutrašnji prioriteti buduće vlade koja ima nameru da zaista nešto učini sa Srbijom i za Srbiju.

Ako se to konačno ne dogodi – revanšizam će biti isti – druga imena, ista nesposobnost.

To je ono što treba sprečiti nakon ulice a više nemamo luksuz greške.

Ljudi su sa pravom izgubili poverenje u sve i svakoga. To poverenje se jedino može vratiti kroz stručnost budućih kadrova i jačanje institucija. Ne bude li tako – uzalud smo bili na ulicama.

Moraćemo opet…

P. S.

Setimo se samo – majstori smo da često sklonimo jedno zlo a izaberemo još veće. Nadam se da ćemo, konačno, uspeti da, rečeno jezikom Imanuela Kanta, izađemo iz stanja „samoskrivljene nezrelosti“. Ukoliko kao narod nismo sazreli – nema nam pomoći „sa vrha“.

Autor je filozof