Šta postaješ ako smišljeno oduzmeš život drugom ljudskom biću?

Da bi preživele, životinje čine brojne stvari koje ljude ispunjavaju odvratnošću, ali one ne izvršavaju egzekucije. Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta 2002. godine, a do tada je retko izricana, i još ređe izvršavana.

Tamo gde još postoji, ona je zaostavština prošlosti – varvarska, anahrona i necivilizacijska tekovina. Međutim, pojedini zločini, pogotovo oni učinjeni nad decom, u javnosti pobuđuju krvožedne porive, sadističke fantazije i zagovaranje njenog ponovnog uvođenja.

Ovo prizivanje smrti kao kazne obično je izraz uzavrelih strasti, a ne racionalnog rasuđivanja.

Za ponovno uvođenje smrtne kazne u srpski krivični zakon postoje pravne prepreke u vidu „ušančenog“ srpskog ustava i potpisanih međunarodnih konvencija.

To je glavni deo pravnih argumenata protiv smrtne kazne.

Ovi argumenti su trivijalni i neubedljivi.

Oni prosečnom zagovorniku smrtne kazne ne znače mnogo i teško mogu da ga navedu na promenu stava. Istini za volju, i najutvrđeniji ustavi mogu da se izmene, konvencije ignorišu, otvori put političkoj samovolji i utoli trenutna žeđ javnosti za osvetničkom pravdom.

Verujem da bi za promenu odnosa prema smrtnoj kazni drugačiji argumenti bili učinkovitiji.

Najpre, nezavisno od pravnog konteksta, postoji više moralno-filozofskih argumenata za opravdanje smrtne kazne.

Pokazaću da su svi oni manje ili više manjkavi.

Na kraju nameravam da iznesem jednostavan argument protiv smrtne kazne za koji verujem da može da uzdrma, možda ne sve, ali većinu čvrstih stavova o ovoj vrsti kažnjavanja.

Prednost ovog argumenta je u tome što može da se koristi kao test u svakodnevnim razgovorima.

Analogija sa samoodbranom je jedan od načina opravdanja smrtne kazne.

Ako osoba nezavisno od političke zajednice ima pravo da se brani kada je neko napadne, onda politička zajednica kao agregat osoba zadržava to pravo.

Za samoodbranu je značajno da odbrambena sila bude ekvivalentna sili koju koristi napadač, u suprotnom govorimo o prekoračenju granica nužne odbrane.

Ako je smrtna kazna analogna samoodbrani, onda bismo morali da vodimo računa o ovoj uravnoteženosti.

Međutim, kada je reč o smrtnoj kazni to nije slučaj, jer je prestupnik već uhapšen, zatvoren i više ne predstavlja pretnju, a prilikom izvršenja sankcije je vezan, s povezom preko očiju i ne može da pruža otpor.

U tom smislu, smrtna kazna bi predstavljala prekoračenje granica nužne odbrane.

Na drugom mestu, prema retributivističkom opravdanju, za krivično delo ubistva zločinac smrtnom kaznom dobija ono što je zaslužio, a to je ujedno i jedini način da se žrtvi vrati narušeno moralno dostojanstvo, pošto je nemoguće da joj se vrati život.

Ako je neko nekoga ubio, onda i on mora da umre, jer je smrt jedina sankcija koja odgovara ovom prestupu, budući da je zatvorska kazna nesamerljiva s ubistvom.

Međutim, ako kazna treba da bude proporcionalna krivičnom delu, onda dosledni retributivista mora da odgovori na pitanje granica retribucije.

Retributivistički paradoks postaje očigledan ako je zločinac jedan, a žrtava više.

Tada se čini da njegov život vredi više nego život svake pojedinačne žrtve.

Osim toga, ako je ubistvo propraćeno silovanjem i mučenjem, izgleda da bi adekvatna sankcija bila silovanje i tortura do smrti, a ne samo pogubljenje.

Na trećem mestu, utilitarističko opravdanje akcentuje pozitivne posledice koje smrtna kazna može da ima na buduće učinioce krivičnih dela.

Njena funkcija je zastrašivanje i odvraćanje.

Međutim, istraživanja pokazuju da zaprećenost kaznom, pa i smrtnom kaznom, nema očekivani efekat na populaciju koja čini najveći broj najtežih krivičnih dela.

Osim toga, kazna se po definiciji izvršava nad učiniocima krivičnih dela, tako da nema razloga da ima ikakav učinak na nekog ko je sa stanovišta zakona nedužan.

Tvrdi se, takođe, da se egzekucijom zli i opasni pojedinci zauvek uklanjaju iz socijalnog okruženja, sprečava se da ponove zločin i više ne predstavljaju pretnju.

To je tačno, ali ako bismo mogli da prepoznamo nepopravljivo zle i opasne osobe pre izvršenja zločina, na primer dok su još deca, možda bi bilo najbolje da ih uklonimo još tada.

Konačno, neki autori smatraju da je smrtna kazna jedini način da se zlo ukloni iz moralne zajednice.

Funkcija smrtne kazne je eliminacija zla, a ne ljudi. Smrt osobe prilikom pogubljenja je samo sporedni proizvod pročišćavanja zla.

Zlo o kome je reč mora da bude ekstravagantno, to jest zločini koji kvalifikuju osobu za pogubljenje moraju da budu posebno gnusni.

Ovde postoji problem kategorizacije zla, jer izgleda da je granica između običnog i ekstravagantnog zla, kao i između običnog i gnusnog zločina sasvim proizvoljna.

Statistički podaci ukazuju da natpolovična, možda čak i dvotrećinska većina građana Srbije veruje da je smrtna kazna primerena sankcija za najteža krivična dela i da na najbolji način reflektuje zahteve pravde.

S druge strane, otvoreno je pitanje da li bi se iko rado prihvatio te nezahvalne dužnosti i pristao da pripada klasi egzekutora.

Ovaj problem može da se prevaziđe ako bi postojalo dovoljno osoba sa sadističkim dispozicijama koje bi bile spremne da budu dželati.

U tom slučaju u budućnosti bismo mogli da ovoj dužnosti pristupimo kao i svakom drugom poslu.

Naime, mogli bismo da za to radno mesto raspišemo konkurs na koji bi se prijavljivali potencijalni kandidati.

Oni bi u legalnim okvirima mogli da daju oduška svojoj sadističkoj prirodi.

Međutim, nije li upravo osujećivanje sadističkih poriva razlog zbog koga se ljudi obično izjašnjavaju za uvođenje smrtne kazne.

Sledeći argument protiv smrtne kazne sam osmislio za potrebe popularizacije nauke i pre nekoliko godina je objavljen u časopisu Elementi, koji izdaje Centar za promociju nauke.

On je zasnovan na zakonskoj proceduri za izvršenje smrtne kazne, kako je ona bila definisana u vreme dok je ta sankcija i dalje bila deo krivičnog zakona, kao i na etici vrline.

Njegova funkcija je da uzdrma intuicije prosečnog zagovornika smrtne kazne.

Teret odlučivanja prilikom izricanja smrtne kazne je veliki, a za neposredne izvršioce ona je verovatno traumatično iskustvo.

Zato bi prosečnom zagovorniku smrtne kazne trebalo postaviti nekoliko pitanja.

Njihov redosled je važan, jer odražava distancu između jednostavnog izglasavanja zakona i neposrednog izvršenja smrtne kazne.

Ta pitanja su sledeća. Da li si spreman da kao zakonodavac doneseš zakon o uvođenju smrtne kazne?

Ako je odgovor potvrdan, onda prelazimo na sledeće pitanje.

Da li si spreman da kao potencijalni sudija ili porotnik doneseš racionalnu odluku da neko bude osuđen na smrt?

Ako je odgovor i dalje potvrdan, nastavljamo s pitanjima.

Kada je smrtna kazna postojala, predsednik sudskog veća, kao i članovi komisije za izvršenje smrtne kazne su morali da prisustvuju egzekuciji, zato sledeće pitanje treba da glasi: Da li si spreman da kao ovlašćeno lice prisustvuješ izvršenju smrtne kazne?

S obzirom na to da su nekada egzekucije bile javne i da je rulja rado prisustvovala, možemo da pretpostavimo da bi neko odgovorio potvrdno i na ovo pitanje.

Zato naredno pitanje treba da glasi: Da li si spreman da budeš neposredni izvršilac smrtne kazne?

Ako osoba odgovori potvrdno i na ovo pitanje, onda bi trebalo da joj se postavi još jedno, poslednje, pitanje. Šta postaješ ako smišljeno oduzmeš život drugom ljudskom biću?

Autor je filozof, naučni saradnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.