Šta predlažu umorni pisci

Posle generalne probe, u sitne sate, otvaram skurnice na novom hotelu „Cattaro“, odmah levo od vrata od grada, i gledam u kotorski sat, koji održava treće koleno urara Homena, danas to čini sestrić moje majke Ljubinko Homen. Znam da kada svane niko neće kotrljati burad sa vinom i uljem, da niko neće peći onaj hleb čiji miris nad mirisima i sada osećam. Kriška toga hleba i kriška njeguškog sira sa pomidorom bila je vrhunac zadovoljstva dece na pontama u smiraj žarkog dana. Čekali smo da iz kotorske luke isplovi jedan od pesnika, „Njegoš“, „Šantić“ ili „Nazor“.

Duboka je noć, sat otkucava, gledam u prozore moje tetke, odmah na trgu gde je u podnožju nekad bila apoteka, starija od dubrovačke, i mislim, šta bih drugo, ko sada stanuje iza skurnica. I sećam se mirisa opranih drvenih podova.

„I smrt dolazi obučena kao agenti nekretnina, koji nepogrešivo identifikuju ono što sami cinično nazivaju gradovima umjetnosti i za tren ih tranformišu u prazne kontejnere, u luksuzne spavaonice, u gradove bez građana, bez susjedstva… I Kotor, božanstveni biser, ušao je u nisan ljudi toga profila, a iskušenja su velika“, stoji u uvodu Kotor arta, Paolo Magelli i Janko Ljumović.

Pa, svi su na letovanju. Posebno elite naših naroda, država, etniciteta i veroispovesti. Tako da lokacija predstave „Na letovanju“ u Institutu za biologiju mora, Dobrota, Kotor, čudesna lokacija, nije samo pitanje te „teritorije“, već jednoga društva i njegove impostacije između nekadašnjih kamenih kuća i potencijalnog Dubaija.

Napisao Gorki devet stotina i četvrte godine, pred revoluciju. Pravo čudo. Istina, na premijeri nisam čula Ruse, moglo ih je biti, možda bi i po neko od njih mogao steći uvid u vlastitu predestinirajuću tradiciju.

„Video sam more, došao sam ovde pre jedanaest godina“, uzvikuje Basov Jerneja Sugmana, pravo u Boku, u usta svoga sagovornika, zaliva najlepšeg na svetu, u kome se čuju zvuci i pritisak klase ili jednog novog sloja ljudi koji i u tom noćnom času buči, vozi, uključuje mašine, buši i dolazi.

Kako objasniti šta se zapravo u stvarnosti događa, kako je „sve ovo“ počelo i gde mu je kraj, koja kao neodložna pitanja postavlja život u ovom času, kako odgovoriti na istovremeno odvijanje svih procesa, može li se starim i recikliranim idejama odgovoriti na iskrsle zadatke, šta predlažu umorni intelektualci i pisci, levičari koji svojom moralnošću izazivaju osećaj nadmenosti.

U kom svetu njegov građanski sloj danas letuje, između istorijske odgovornosti i tranzicije, između psihologije i politike, između onoga što nestaje i onoga što nastaje. Nema nove ideje za novi svet, nema odgovora, a Boka kotorska bruji i teško diše.

„Na letovanju“ Gorkog i Vojvodicke, predstave ambijenta u svakom smislu, pozorišnog i političkog, geostrateškog i arhitektonskog, igra je direktna, bez uopštavanja, tačnost je vrlina ove predstave, jasnost začudna, misao precizna, to jeste rezime dosadašnjih revolucija, pred jednom novom, mogućom. Trebalo je suvereno pročitati i imenovati kontekst, politički i vrednosno, državno i društveno, da bi se tako konsekventno i sa dalekosežnim smislom odigrao tekst. „Na letovanju“. Baš tako, šta se to ove godine usred naših kriza i usred svetske krize odigrava na letovanju onih koji letuju sred onih koji ne letuju.

„Paradoksalno je da su zadnja dva vijeka, (upravo ona koja u Evropi veličaju stvaranje nacionalnih država), devastirala socio-kulturno tkivo grada, daleko više od ona tri velika zemljotresa koja su ga u njegovoj istoriji pogodila. Kao da je jedna džinovska munja prostrujala tim božanstvenim prostorima i u trenu pretvorila vojnu i komercijalnu moć u sjećanje, iskustvo velikih arhitekata koji su mislili prostore u puku arhivsku numerologiju i genijalnost umetnika koji su se takmičili sa prirodom u borbi za kreaciju u jedno znatiželjno svedočenje. Sve postaje „atraktivan prostor, „prazna razglednica.

„Šta će ovde Institut za biologiju mora, u ovako lepom prostoru, kaže na premijeri jedna dostojno ovim rečima odevena mlada dama. „Mogli bi da izađu negde drugo, pa da tamo drže ove riblje skelete“. Ne bez uzbuđenja negde osvećujem ulogu svedoka u onome što je bilo i onome što jeste veoma zahvalna Maksimu Gorkom, Radmili Vojvodić, Kotor artu i čitavoj ekipi predstave „Na letovanju“. Na „duhu mesta“ u vremenu, na slici, na prizoru, viziranju, ne razglednici.