Šta preletanje Bulatovića, Kene i Macure govori o njima?

Neka mi ne zameri koleginica Mima što neću da citiram izjave iz njenog teksta sa jučerašnje naslovne, gde su pomenuti sagovornici ispirali obraz četkom za WC šolju. Ja volim ptice.

Priroda i društvo, treći razred OŠ. Lekcija, ptice selice i stanarice. Najpoznatiji predstavnici stanarica su vrapci i sjenice. Adresu najviše vole da menjaju laste i kukavice. A zašto ove druge lete hiljadama kilometara daleko?

Pa zbog hrane. Kako ne zalutaju na tom dalekom putu, nema GPS-a, nema Gugl mapa?

Naučnici to objašnjavaju osetljivošću na magnetno polje i nazivaju ga „unutrašnji kompas“. Zatvaramo udžbenik.

Taj unutrašnji kompas imaju i troje pomenutih političara. Njih ne zanima hrana – neka ih bog poživi, dobro su uhranjeni.

Njihov unutrašnji kompas ne reaguje na ideološke polove, ne privlači ga program niti ideja: strelicu na njihovoj busoli okreće kakva-takva pozicija, suve mrvice kakve-takve moći i sinekura. A kako ljudska priroda reaguje i na privid moći u rukama: setite se Bus plus kontrolora.

Dobro, Macura je bila potpredsednica kod Raduleta, tako da me ne bi čudilo da sutra saopšti da menja pol i odlazi na Tibet da postane budistički monah.

Što se Kene tiče, ne bih da arčim karaktere. Ako imate nekog iz Smederevske Palanke, pitajte njega, on će da vam kaže bolje od mene.

Krivo mi je zbog Dejana Bulatovića. Žao mi je zbog sebe, ne zbog njega, ne brinem ja za njega.

Zato što sam pomislio da posle godina bavljenja ovim poslom i sati „zvaničnih“ i „nezvaničnih“ razgovora sa glavama iz opozicije i vlasti, od zla oca i još grđe majke, naučio da prepoznam zrnce žita u džaku kukolja. Danas shvatam da sam mnogo glup.

Bulatovića sam upoznao kada je sa Sašom Jankovićem pravio nešto što se zvalo „Dogovor 381“. Priznajem, tada nisam znao ništa o njemu. Delovao mi je kao otvoren, neposredan i pre svega iskren čovek.

Kada sam doznao da je zatvaran i fizički maltretiran zbog performansa na protestima protiv Miloševića, da je izlazio iz političkih partija zbog poteza koji mu se nisu dopadali, te da je posle petog oktobra otišao u političku emigraciju, samo je porastao u mojim očima.

Narodski čovek, poljoprivrednik, domaćin. Neko ko ima stav.

Šta god da njegovo preletanje govori o njemu, o meni govori da nemam funkcionalan mozak.

Setio sam se vica koji sam čuo pre petnaest godina. Kum došao u posetu kod kuma, a dete sedi na noši.

„Znaš šta će, kume, ovaj mali da bude kad poraste?” “Političar.“ „Što?” “Zato što sere i gleda te u oči.”

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.