Šta sa onima koji se smeju?

Svakako da će roditelji, ovih ozbiljno mentalno ugroženih bića, uložiti žalbe, a ako se to i ne dogodi, njihovi potomci će bez problema nastaviti da pohađaju neku drugu školu. Javnost je zdušno reagovala, detektovani su krivci, stručnjaci su objašnjavali uzroke i posledice, a oglasili su se i „nadležni“.

Sve je već mnogo puta viđeno i po istom scenariju se odvijao put od incidenta do njegovog prividnog rešenja. Sve što je predlagano obično nije sprovedeno, a iako je parcijalno realizovano, situacija u obrazovnom sistemu se nije poboljšala. Naprotiv, svakim danom je sve gore, kao i u ostalim državnim sistemima, kao i u čitavoj društvenoj zajednici.

U trsteničkom, a i u mnogim zločinima koji su mu prethodili, raspravljalo se samo o vinovnicima agresije, nikada, ili bar nikada dovoljno, akcenat nije stavljen na one koji su bili posmatrači nasilja. Mediji navode da su se u Trsteniku učenici koji su prisustvovali ataku na profesorku smejali.

Mladim ljudima je bilo smešno što njihova profesorka pada sa stolice uz mogućnost da bude telesno ozbiljno povređena. Bilo im je zabavno što je ponižena, što je zgaženo njeno ljudsko i profesionalno dostojanstvo. Nisu pokušali da zaustave takvu divljačku nameru, niti su pohrlili da profesorki pomognu i na bilo koji način je zaštite.

Smejali su se kao da je ispričana dobra, zdrava šala, ili učinjen neki šarmantni geg. A zbog tih koji se smeju ili podlo proviruju iza nečijeg ramena, između ostalog, nadolazi plima nasilja. U razvojnom periodu deci i mladima je neophodno da se istaknu, kako bi potvrdili svoje postojanje i skrenuli pažnju na lične potencijale.

Ako od svih potencijala poseduju sirovu fizičku snagu, bezočnost i bezosećajnost uz spremnost da ih promovišu, njihovo okruženje će, neminovno, reagovati. Od načina i kvaliteta reakcije zavisi da li će nasilnici imati „publiku“ i podršku za asocijalne i antisocijalne ispade. U društvu razorenih vrednosti i moralnih načela sve je relativizovano, pa i osnovni princip dobra i zla.

Mladići i devojke iz Trstenika su se smejali zločinačkom činu, kao da nikada nisu razmišljali ni razgovarali o društveno prihvatljivim normama ponašanja, među kojima je najvažnije da ne povrede drugo biće i ne ugroze njegov fizički i psihički integritet.

Svakako da su čuli i slušali o tim postulatima, koji treba da vladaju u organizovanim zajednicama, ali se sa njima nisu saživeli. Mnogo je faktora uslovilo da mladima pojmovi dobra i zla imaju apstraktno značenje.

Zbog toga njihovo funkcionisanje nije doseglo do aktuelnih civilizacijskih pravila već se zadržalo na nivoima organizacije čopora. Tu su pravila jasna. Dozvoljeno je napadati svakoga koji nije dovoljno blizak njihovim mentalnim matricama, kome treba nešto oteti, ili ga iz grupe prognati.

Predvodnici čopora su oni koji smeju da napadnu, a članovi oni koji ih slede. Društvo organizovano po ovakvim principima ne može po drugačijim pravilima da izvrši ustrojstvo nekog svog segmenta. Sve logične i smislene priče i predlozi za prestrukturiranje obrazovanja neće dovesti do pomaka napred.

Možda bi imalo smisla kada bi se u svakom delu obrazovnog sistema uveo predmet o empatiji. Učenje o osećanjima i saosećanju moglo bi mladima da približi suštinu ovih krucijalnih psihičkih elemenata. Edukacija bi kod nekih uspela, a oni bi mogli da edukuju svoju decu i druge. Ili ovaj predlog ima smisla koliko i sipanje kofice vode na razbuktali požar?

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.