Šta sam hteo da kažem na okruglom stolu opozicionih stranka

Mislim da ne postoji osoba koja je bila tamo a da ne deli moje mišljenje. To što će to prećutati iz ličnog konformizma, najmanje je moj problem.

Nisam uspeo da kažem na tom skupu ono što sam želeo. Drskost i nevaspitanje pojedinaca učinili su taj skup promašenim. Ono što sam hteo da kažem uplašilo ih je u startu, jer nisam od onih koji pristaju na njihovu frustriranost i potrebu da se prikažu kao, kako oni kažu, „jedina opozicija“. Niti su jedina, opozicija još manje. A zašto tako mislim i šta sam hteo da im saopštim lično, ali nisam uspeo?

Mnogo govore o petom oktobru. Uglavnom to rade oni koji su tih dana radili, posredno ili neposredno, za Slobodana Miloševića. Govore kako se tada „uspelo“, ali pojma nemaju zašto se uspelo. Zato što su ljudi branili izbornu volju, bili spremni da žrtvuju sve i stali su iza jedne politike u kojoj su videli svoj interes. Ovaj deo opozicije hoće da stvara političku scenu, ali bez politike. Prva velika greška. LJudi opet moraju biti identifikovani sa političkim idejama, a ne da jedina politika bude – sada je malo Vučić, pre toga smo bili mi, pa bismo sutra opet.

Druga stvar, ta politika mora biti tri koraka ispred onoga što radi Vučić. Ako se priča o Kosovu, onda rešenje za Kosovo, a ne kao nojevi – gurnimo glavu u pesak, pa dok ne prođe. Ako se priča o regionu, onda prestati sa podrškom najretrogradnijim snagama u susednim zemljama, nego nova politika za region. Hoćemo o ekonomiji? Onda ne može državni socijalizam, jer to zvuči pitko. Problem je što je i pitko i plitko. Medijske slobode i izborna volja građana? Kada budemo svi razumeli da su neslobode i medijska zatvorenost posledice jedne propale politike, a ne uzrok, onda ćemo i znati kako neke stvari da rešimo.

Ne može da se sanja Putinova čizma u Srbiji i da se priča o slobodi građana na izborima. Ne može vojni kamp na Zlatiboru, gde se deca uče da budu ruska pešadija, i priča o medijskim slobodama. Ne može pretnje ljudima zato što su drugačiji, imaju drugačiji pogled na svet ili drugačije seksualno opredeljenje i u isto vreme borba za ljudska i manjinska prava. Jednostavno, jedno drugo potire.

Mogu navoditi mnogo ovakvih primera. A oni su razlog zašto opozicija luta, misleći da će povlađivanjem najširoj grupi stanovništva, nudeći nekakva rešenja koja su demagoška, nešto da urade. Neće ništa.

Nisam ličan prema njima. Ne interesuju me. Ali mi smeta kada ih vidim kako se busaju u grudi opoziciono-junačke, a od stvaranja Srpske napredne stranke nigde ih ne videh na desetinama lokalnih izbora – od Rume, Knjaževca, Prijepolja, Vrnjačke Banje, Zemuna, Voždovca, Vrbasa, Negotina, Bora, Aranđelovca, Majdanpeka, Zaječara, Kosjerića… Nigde ih tamo nisam video dok smo moji prijatelji i ja stajali naspram tih iz Srpske napredne stranke, a dok su oni o njima čitali po Tviteru. Dok se moji prijatelji i ja suprotstavljamo Šešelju kada širi mržnju po Srbiji, oni se bave ključnim pitanjima na sastanku opozicije, kao što su: Ko sme da priča tri, a ko pet minuta i ko će gde da sedne!

Zato moram da ih podsetim da nisam ja bio na listi SNS-a 2016. godine, „ispao“ u međuvremenu iz Vučićevih planova, pa onda seo za opozicioni sto. Nisam ja bio predsednik sportskih saveza pod Vučićevom vlašću, pa se posle šest i po godina setio da ipak nije sve kako treba u Srbiji. Nisam ja bio Vučićev savetnik, ministar, ombudsman. Nisam ja bio plaćeni sindikalac koji je skidao Demokratsku stranku po Vojvodini. Nisam ja za dve godine promenio četiri partije, pa su mi danas puna usta poštenja.

Ali su zato nama palili prostorije. Nama su tukli ljude po ulicama. Nas čuva policija, zato što nam je bezbednost ugrožena. Nas su tabloidi masakrirali, a znamo dobro ko ih je pravio, u čijim kancelarijama su davane pare za to i zašto smo mi morali da se blatimo. Zato što nismo bili ni oni. A nismo ni ovi na vlasti, sa kojim oni imaju toliko sličnosti, da mi nije jasno kako nisu jedna partija?! Valjda je procena da je bolje da se podele i da glume jedni drugima protivnike.

Zato neka prestanu da se bave Liberalno-demokratskom partijom. Mi nismo odgovorni za njihovu nesposobnost. I znamo vrlo dobro da im smetamo, ne zbog nekakvih lokalnih koalicija, u zemlji gde pčelarska udruženja imaju više vlasti nego opštine, što oni znaju. Smetamo im što i njih i vlast podsećamo na to šta su radili i šta rade, i nezgodni smo svedoci njihovim glupostima.

Autor je član Predsedništva LDP-a