Nije tačno da se 15. marta nije ništa dogodilo

„Salonski“ dušebrižnici i kibiceri kao i politički komentatori na mrežama, u studentske proteste gledaju očima svog iskustva i svog poimanja stvarnosti. Uporno žele da tu prepametnu mladost Srbije uprepodobe na nivo života sopstvene pameti koja je vekovima daleko od nivoa života i pameti na koji se naša akademska mladost uspinje. Studenti neće tegobu života koju smo mi uspostavili po pravilima naše društvene prakse.

Čak i oni, koji su sa mnom proveli pola života u protestima protiv vlasti, valjda iz straha da im preostalo vreme kratkih života ne prođe u totalitarizmu, očekuju da Studenti uklone sa vlasti epsko zlo koje je zarobilo državu. Kao da su Studenti teroristička organizacija koja sve naše frustracije rešava po kratkom postupku.

„Okupili smo se u ovolikom broju, a ništa se nije dogodilo“ – kaže moj dugogodišnji saborac, a iz mora komentara razočaranih „salonskih“ kibicera na društvenim mrežama, citiraću jedan baš karakterističan.

„Po svemu viđenom, ni sistem ni režim nisu ugroženi. Sve je bilo pod savršenom kontrolom. Pink, Informer i ostali su pravili priče kako su u opasnosti studenti u Pionirskom parku, koji „žele da uče“. Sa druge strane, puno parola, velikih reči, ali suštinski, nema ko da povede ljude. Sve je to lepo – protestni turizam, performansi i ostala koreografija, ali mi se i dalje vrtimo ukrug i Vučić nam je i dalje na vlasti“ – kraj citata.

Zar to nije odraz tegobnosti naših života kad neko dobrotu, ljubav, veselost, istrajnost i kreativnost Studenata prilikom Marševa slobode kroz Srbiju, naziva protestnim turizmom.

To je ono o čemu sam govorio na početku komentara. Gledanje na Studentski pokret, koji je za samo nekoliko meseci učinio za društvo više nego svi politički faktori od devedesetih godina zajedno, kroz periskop naših političkih, ideoloških i duhovnih razlika. Našom besmislenom potrebom za vođom kao da smo stado. Naših trauma i podela u prošlosti. Zaboravljamo da smo bili izloženi višedecenijskom medijskom ispiranju mozgova koje su obavljali svi režimi od raspada bivše velike države.

Zanemarujemo i to što je aktuelni režim upregao medijsku mašineriju koja 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji, seje neprijateljstvo i mržnju prema toj našoj mladosti koja želi samo da državne institucije rade svoj posao. I koja stoji uspravno ne želeći da savije kičmu pred šljamom koji je zarobio društvo. Za razliku od naših, studentske mozgove mediji slobizma, šešeljizma i vučićizma ne dotiču.

I nije tačno da se 15. marta nije ništa dogodilo. Uprkos svim nevidljivim talasnim topovima, krovnim bacačima kamenja, batinašima i traktoristima, uprkos pretnji da će 15. marta država svirati kraj protesta, Studenti su pravi pobednici, jer su sprečili planirano krvoproliće posle kojeg bi neostvareni vođa fudbalskih huligana na mestu predsednika, zaveo vanredno stanje i time, kako je rekao u najavi, odsvirao kraj protestima.

Društvenog marginalca i huligana iz prošlog veka na mestu predsednika, ponovo je nasamarila pametna mladost Srbije, tako što je preduhitrila njegove namere. U svom saopštenju oni su to ovako objasnili, citiram: „Kao nosioci odgovornosti, preusmerili smo okupljanje od Skupštine prema Slaviji, odlučni da izbegnemo svaki oblik nasilja.

Ipak, dok smo u tišini odavali poštu novosadskim žrtvama, nepoznata grupa okupljena u Pionirskom parku, započela je nasilje bacanjem kamenja, flaša, baklji i petardi. A na prostoru prema Slaviji, ispaljen je nevidljivi udar na građane iz tzv. talasnih topova.

Zarad bezbednosti svih prisutnih doneli smo odgovornu odluku o mirnom okončanju skupa. Mi nismo oni, mi nismo nasilni, naš odgovor na provokacije nije haos, već dostojanstvo. Ovo nije kraj. Nastavljamo borbu promišljeno, hrabro i dosledno“ – kraj citata.

Današnja Srbija ne razlikuje se značajno od većine zemalja u okruženju. Ono što je čini posebnom jesu dva faktora na društvenoj sceni. Prvi je neostvareni vođa fudbalskih huligana na mestu predsednika. On se za sve pita, a ni za šta ne odgovara.

Pretvorio je Srbiju u svoj privatni posed. Novac u ojađenoj zemlji poseduju njegovi kriminalci koji ne plaćaju porez državi, nego kriminalcima iznad sebe sve do njega kao vrhovnog kriminalca. Zato on i uzima kredite i zadužuje zemlju, jer zna da te milijarde neće vraćati on, nego ova naša deca u protestu i deca njihove dece. Ako ne budu imali novca, kreditori će uzeti hipoteku, a to su privredni i prirodni resursi zemlje.

Kada su shvatili da ne postoji politička snaga koja će zaustaviti takvo razarajuće samovlašće, studenti su borbu prebacili na teren prava i pravde. Koruptivni ekonomski sistem bolesnog samodržca, doveo je do pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibije 15 ljudi.

Svojim protestima i zahtevima da svi odgovorni za tu tragediju idu u zatvor, Studenti ne dozvoljavaju da tiranin i njegova vlast i sada pređu preko tog tragičnog događaja kao preko svih monstruoznih zločina u toku svoje decenijske vladavine.

Ne traže promenu vlasti, nego promenu sistema koji omogućava da na vlast dođu ljudi za koje zakoni ne važe. Insistiraju na nenasilnoj promeni tog sistema, svesni da se jedino tako kad zakoni važe za sve, može uspostaviti harmonija u društvu. Zato su i nominovani za Nobelovu nagradu za mir, i zato je milion ljudi došlo u Beograd da ih podrži.

Takvu energiju i pamet ne može niko pobediti, a najmanje neostvareni vođa fudbalskih huligana na mestu predsednika sa svim svojim bandama kriminalaca koje predvode naslednici njegovih nekadašnjih prijatelja ubica Saleta Mutavog i Velje Nevolje.

Sa takvim ništakom Studenti su raščistili već na početku protesta porukom: „Ti nisi nadležan, a nisi ni normalan“.

Toliko od Studenata, sve ostalo je na nama građanima.

Autor je urednik Sportske galaksije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.