Šta se krije iza studentskih protesta?

Teško je predvideti do kada će trajati, budući da vlast i dalje pribegava svojim već dobro poznatim šibicarskim metodama za suzbijanje protesta, bez pravih naznaka da će se stvarni krivci odgovorni za tragediju zakonski procesuirati. Studenti na sve to negoduju. Smejali bi se da sve zajedno nije toliko tužno. Tako nešto doživljavaju kao jak udar na njihov intelekt. Jaz je sve veći. Bilo kakvo približavanje je sada van svakog vidokruga.

Postavlja se pitanje da li bi studenti reagovali na ovako intenzivan način da je novosadska tragedija izolovan slučaj u jednoj uređenoj državi. Siguran sam da bi žal za izgubljenim životima svakako postojao, ali ne verujem da bi studentska reakcija bila ovolika.

Dakle, šta se sve krije iza protesta, i šta je to što je kod studenata izazvalo ovoliki gnev?
Na većini fakulteta, mahom državnih univerziteta, razvijena je nastava na nivou fakultetske nastave kakva je i u najrazvijenijim državama Evrope, pa i Sjedinjenih Američkih Država. Recimo, na Hemijskom fakultetu studenti imaju priliku da izuče hemiju i da steknu znanja sa kojima bi mogli da budu potpuno ravnopravni sa kolegama iz celog sveta.

Međutim, to znanje koje oni steknu u Srbiji nije nikome potrebno. U Srbiji nema ko da iskristi sve ono što su naučili iz organske hemije, analitičke hemije, biohemije, neorganske hemije ili iz industrijske hemije, sem ako ne ostanu da se bave naukom na matičnim fakultetima ili institutima.

Ali, i na taj način, to znanje za državu Srbiju nema značaja. Univerziteti i naučne ustanove su izolovani sistemi. Svojevrsni rezervati, koji sa realnim interesima srpskog društva gotovo da nemaju nikavu interakciju. Na jednoj strani su svršeni studenti sa realnim znanjem, a na drugoj strani je autokratska država u kojoj se neguje sve suprotno od znanja, inovativnosti, poštenja i vrednoće.

U radne biografije se unose podaci koji treba da pokažu i kolikoj meri ste ponizni, poslušni i u kolikoj meri možete da odgovorite na sva moguća poniženja kojima ćete biti izloženi od strane političkih komesara. Ako pak završite u nekoj stranoj fabrici, pogonu ili preduzeću, možda nećete morati da odlazite na izrežirane skupove domaćih vlastodržaca, ali sigurno nećete biti u prilici da upotrebite ono što ste na fakultetu naučili.

Za hemičare će biti dovoljno da znaju da peru sudove, ili eventualno da znaju da upotrebe biretu i nešto istitruju. Ako u takvim sredinama možda pomenete, recimo, „cepanje d orbitala u oktoedarskom polju“, rizikujete da vas hospitalizuju u nekoj specijalnoj ustanovi.

Verovatno ima i takvih mladih ljudi. Ali sada ne govorim o njima. Ovaj tekst se bavi onim studentima koji traže i žele da ostanu u svojoj domovini i da u njoj imaju sve ono što bi imali tamo negde u tuđini. Ovo je zapravo njihov pokušaj.

Ako ne uspeju, onda će ipak morati da napuste svoju domovinu, i da budu na korist nekom drugom, i da nekome drugom podare sebe i svoje potomstvo.

Zbog svega ovog se i srušila nadstrešnica u Novom Sadu, i zbog svega ovog, je stradalo petnaest nevinih građana. Zbog toga se ništa tajno i ne krije iza protesta koji sami vode.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.