Šta se može sa malo para i mnogo kreativnosti

Ipak, sa malo para a više kreativnosti i inicijative može se uraditi dosta.

Za početak, primećujem da ,,najdužu ulicu na Balkanu“, Bulevar kralja Aleksandra otvara ogromna nefunkcionalna zgrada odmah preko puta Narodne skupštine, dok je kod Cvetkove pijaci zatvara još veća građevina koja nije u funkciji gotovo 30 godina. Preko puta nje je nikao i divlji buvljak. To je samo paradigma opšte nedovršenosti grada i na stotine sličnih objekata koji se decenijama ne privode nameni. Drugo, potrebna je opšta ofanziva na fasade i trotoare u širem centru grada. Neke fasade i to u samom centru izgledaju kao da je juče završen Drugi svetski rat. Možemo brzo da imamo čitave uređene blokove i komplekse starih zgrada kao sto to gledamo u mnogim drugim istočnoevropskim metropolama i varošima.

Treće, otvoriti mogućnost da ljudi mogu da fotografišu svaku veću rupu na asfaltu ili oštećenje trotoara, fasade i pošalju telefonom gradskoj info službi. U roku do 24 sata moraju dobiti odgovor sms ko je nadležan kao i očekivano vreme rešavanje problema. Nešto kao SMS Komunalac. Četvrto, na svim glavnim kapijama Beograda i ulaznim čvorištima mogle bi se postaviti umetničke instalacije. Nešto kao kreativna ,,Vrata grada“ – dobrodošlice za goste i prolaznike. Umetnici i pejzažni arhitekti mogli bi da predlože koje instalacije odražavaju duh Beograđana.

Peto, onemogućiti divlje ,,buvlje pijace“ koje niču u zadnje vreme, koje ne samo da predstavljaju ruglo Beograda već i pretnju po zdravlje stanovništva. Šesto, parking sistem ima jednu veliku manu koju godinama Parking servis koristi da bi povećao svoje prihode a na štetu građana. Rešenje je jednostavno, svakom ko pusti poruku i plati u toku predviđenog sata parkiranja automatski skinuti kaznu, u protivnom ,,dnevna karta“ ostaje.

Sedmo, Beogradu nedostaje parkova i spomenika. Paradoks je da imamo spomenik Hajdaru Alijevu i Caru Nikolaju II a nemamo mnogim zaslužnim Srbima i Beograđanima, kao što su Kralj Aleksandar ili gradonačelnik Vlada Ilić. Spomen park i česma iz 1936. u Lisičijem potoku se godinama devastira tako što okolni tajkuni koji zidaju zgrade na nju bacaju šut a trava je tolika da leti podseća na džunglu. U jadnom stanju su takođe mnogi spomenici iz NOB.

Ako bi se samo neke od ovih ideja na pravi način sprovele utisak o gradu bio bi daleko lepši. Grad ne sme izgledati kao ogromna započeta, nedovršena i neokrečena kuća kakvih je u Srbiji dosta.

Autor je istoričar, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju

Priredila I. Nikoletić