Šta se prećutkuje o 5. oktobru

Od dva događaja koji povezuju dane „koji su potresli Srbiju“, onaj drugi, 5. oktobar, dobio je neuporedivo više publiciteta od izbora 24. septembra. Kako u režimskim, tako i u antirežimskim medijima. Uprkos činjenici da su događaji od 5. oktobra samo posledica rezultata izbora održanih 11 dana ranije.

Šta je zanemareno, a u većini medija i prećutano o izborima na kojima je kandidat DOS-a, Koštunica pobedio Miloševića?

Pre svega rezultati tih izbora. I u medijima koji se samoproglašavaju za nezavisnim (što ne znači da su i profesionalni) nije pomenuta najbitnija činjenica. Kod onih drugih medija je to razumljivo. Koštunica je osvojio 643.000 glasova više od Miloševića. Rezultat je bio 2.470.304 prema 1.826.799 (50,24% prema 37,15%). Bez ove činjenice mlađi građani koji ne pamte te izbore ili oni koji su posle 20 godina zaboravili rezultate, ponovo su stekli utisak da je to bila neka izjednačena borba čim je u „igri“ bio i drugi krug.

Druga činjenica koja se prećutkuje je Šešeljeva objava te večeri da je, po rezultatima SRS, Koštunica pobedio u prvom krugu. To svakako nije uticalo toliko na DOS, ali svakako jeste na Miloševićevu nomenklaturu. Posebno u aparatu sile što će biti presudno 5. oktobra.

Treća bitna činjenica je prećutkivanje da su postojala još tri kandidata. Tomislav Nikolić (SRS), Vojislav Mihailović (SPO) i Miodrag Vidojković (Afirmativna stranka Srbije). Ne zbog njihovih imena, već zbog njihovih rezultata. Njih trojica su u zbiru osvojili ispod 500.000. (479.996) . A Nikolić i Mihailović svega 434.000 glasova. Tri godine ranije (1997.) njihovi (tadašnji) šefovi dobili su, u zbiru, skoro dva miliona glasova! Inače, Koštunica je prebacio 50% za svega 12.000 glasova (0,25%).

Dakle izbore su odlučili dotadašnji glasači Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja koji su shvatili da su izbori – referendum protiv Miloševića. I da je NE- Koštunica.

Između izbora 1997. i 2000. bila su samo dva bitna događaja. Odobrena od SAD, ali katastrofalno neuspešna Miloševićeva „Oluja“ protiv OVK, kao i NATO bombardovanje koje je usledilo posle Rambujea. Naravno tu je bio i ekonomski slom kao posledica ova dva događaja, ali i već potrošenih para od prodaje Telekoma (1996.). Koje je inače Sloba dobio kao nagradu za završetak rata u Bosni (Dejton). Tim parama je srećom produžio svoju vlast samo do tog septembra 2000-te godine.

Ali gde ste pročitali da je Milošević tako ubedljivo izgubio izbore 2000-te zato što je sve nas svojom dotadašnjom zločinačkom politikom doveo pod bombe? Pa nažalost gotovo nigde. Jer bi to za njegovu „duboku državu“ bilo opravdanje bombardovanja. Što bi značilo istorijsku osudu Miloševićeve politike. Za to suočavanje sa prošlošću Srbija očito još nije spremna. Pošto je Slobina „duboka država“ i dalje na vlasti. Da ne bude zabune. Ne samo zbog Vučića, već i zbog Koštunice i Tadića. Kao i Moskve.

Mantra oko 5. oktobra je jedinstvena, potpuni konsenzus. Glasi „izneverena očekivanja“! Ali imaju li ta „izneverena očekivanja“ veze sa Miloševićevom „dubokom državom“? Ne, pošto su u (svim) medijima „izneverivanje“ prebačeno na post-oktobarsku vlast. Ali koju? Na Đinđića ili na one koji su došli na dve funkcije koje je on obavljao do streljanja 12. marta? Da podsetim to su bile Predsednik DS i Predsednik Vlade Srbije.

Jedino je Mijat Lakićević na Peščaniku jasno napisao notornu istinu. „Tačno je da su očekivanja od 5. oktobra izneverena. Zbog toga što je ubijen Đinđić“.

I sledi najvažnija činjenica u vezi sa petim oktobrom koja je, po meni namerno, u svim medijima „zaboravljena“-

Zašto se Milošević predomislio? Pa od „cvilenja“ za drugim krugom, 6. oktobra te 2000-te uveče izjavio: „Upravo sam dobio izveštaj Savezne izborne komisije po kome je Koštunica pobedio u prvom krugu. Čestitam mu na pobedi, a ja odoh da se igram sa unukom“.

Zato što mu je Putin poslao svog (tadašnjeg) ministra spoljnih poslova Igora Ivanova. On je sleteo u Beograd ujutru 6. oktobra i već tokom prepodneva naredio načelniku Generalštaba Pavkoviću da mu „privede“ Koštunicu. Kada je od njega dobio garancije da će on biti garant i zaštitnik ruskih interesa u Srbiji, otišao je kod Miloševića i naložio mu da prizna poraz na izborima. I već iste večeri Sloba „se setio“ svog unuka. Možda su tog dana svi oni imali i zajednički sastanak, ali će o tome pričati oni koji su u tome učestvovali.

Ne kad, tad već sad. Jer je ovih dana skinuta oznaka tajnosti sa razgovora Klintona i Putina od 30. septembra 2000.

Iz njih je jasno da je Putin poslao Ivanova kao sudiju koji treba da digne ruku pobedniku, Koštunici. Pod ruskim uslovima.

Pod kojima živimo i danas.

Autor je novinar