Šta ste Vi, u stvari, gospođo Brnabić?

U kratkoj (polu)ljubaznoj konverzaciji rekao sam Vam da ne znam treba li da Vam čestitam ili izrazim saučešće povodom (prihvaćenog) imenovanja za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u vladi premijera Aleksandra Vučića i dodao da se nadam da se neće pokajati zbog toga.

Uz Vaš karakteristični osmeh, uzvratili ste ne baš uverljivim izrazom čuđenja i pitanjem „Zašto?“ Odgovorio sam kratko „Videćemo“ i na tome se naš razgovor završio.

Kao neko ko je toliko dugo (od 2002. do 2011) radio za USAID, znali ste tada, a znate i sada, kojoj sam redakciji onda pripadao i kojoj i sada pripadam.

Ne znam kako se zaista osećate danas, ali znam da sam se ja odavno pokajao što sam se tada rukovao s Vama i razmenio makar i tih nekoliko kurtoaznih rečenica.

Ne, ne tvrdim da sam se narednih godina svaki put kada bih prao ruke setio Vas i Vašeg izveštačenog osmeha. Ne, nisu me iznenađivale sve transformacije, alteracije i mutacije Vaših stavova, ponašanja i retorike tokom gotovo četiri poslednje godine. Izazivale su samo vrlo subjektivni osećaj manje ili više izraženog gađenja.

Nisam, ipak, mogao ostati ravnodušan posle Vaših reči od pre neki dan i ocene lista koji je i Vaš USAID, u vreme dok ste radili za njega, manje ili više pomagao da ne potone u sve dublje blato medijske scene u Srbiji.

Sada ste sebi dopustili da za list – koji je upravo na početku Vaše ‘američke’ karijere, 2002, dobio prestižnu nagradu „Pionir slobodnih medija“ Međunarodnog instituta za štampu (IPI) iz Beča i „američkog“ Fridom foruma – na Tviteru ustvrdite da smo „blato protiv kojeg kažemo da se borimo“.

Ostavimo, ovom prilikom, po strani Vaš sve agresivniji vokabular i neke ‘bisere’ iz Vašeg nedavnog priloga na Tviteru kao što je pojam ‘istraživački tabloidi’, ili brojne primere Vašeg (ne)poznavanja srpskog jezika i narastajuće arogancije prema svima koji se usuđuju da slobodno misle, pišu i govore.

Mi smo, ovog puta, po Vašim rečima, „stavili metu na čelo mladića od 22 godine… samo da bi udarili po njegovom ocu“. Zašto? Samo zato što smo, kao i neki drugi mediji koji nisu pod vladajućom čizmom, objavili neke „činjenice“. I da sve to, tvrdite Vi, radimo da bismo naudili Aleksandru Vučiću.

Voleo bih da mi odgovorite kakvu smo to metu, mi i drugi mediji, stavili na čelo ‘mladića od 22 godine’?

Kako je to predsednikov sin „ozbiljno bezbednosno ugrožen“? Ko bi to u ovoj nazovidržavi, u kojoj ste po još važećem Ustavu Republike Srbije Vi najviša državna funkcionerka – koja, međutim, priznaje da ima svog ‘šefa’ i time krši najviši pravni dokument zemlje – mogao da se usudi da nišani na tog ‘mladića’ ili njegovog oca?

Policija i organi sile? Ili, virtuelni strani i domaći neprijatelji kojih ne manjka kad god to Vama zatreba? A možda, upravo pripadnici onog taloga u ovom društvu s čijim se članovima viđa i druži ‘mladić od 22 godine’?

Oni o kojima je 24. maja 2016. Vaš ‘šef’ – tada premijer, s ovlašćenjima koje po Ustavu imate i Vi – rekao da „država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana zato što je potreban društveni konsenzus za neke stvari“. Koje i kakve stvari?

Vaš ‘šef’ ni tada, ni kasnije nije rekao koje su to stvari i ko je bio protiv takvog ‘društvenog konsenzusa’, niti je podneo bilo kakve relevantne dokaze za to.

Ko tada, pa ni kasnije, nije bio za borbu protiv onih koji su po premijerovim rečima „bili kriminalci koje je neko pustio s lanca“ (tada je on, doduše, mislio na huligane iz jedne nama susedne države)?

Ko je u srpskom društvu tada bio protiv toga da se „k poznaniju prava“ privedu oni koji su, pored svega ostalog, u aprilu 2018. isterali pripadnike žandarmerije (!) s južne tribine Partizanovog stadiona?

Možda upravo onaj koji se u avgustu prošle godine s ponosom naglašavao da je „odrastao na tribinama“? Možda onaj koji sada osobe s podebelim kriminalnim dosijeima pretvara u nedužne navijače, koji su se samo povremeno „tukli i koji nisu pravosnažno osuđivani“?

Šta ste Vi, u stvari, gospođo Brnabić? (Ne)plaćeni pravozastupnik ‘mladića od 22 godine’ ili premijer(ka)? Parafrazirao sam pitanje kolege Olivera Vujovića, koji ima višedecenijsko medijsko iskustvo s ovih prostora.

Shvatate li šta znači izričiti iskaz da ste „advokat predsednikovog sina“ i da ćete to biti? Ko Vas je, uzgred, ovlastio da budete branitelj(ka) „poštenog i pristojnog“, punoletnog mladića – koga Vi ponekad nazivate i ‘detetom’ a njegov otac ‘dečakom’ – koji marljivo radi u prodavnici za 550 evra (mesečno?) i koji do sada, bar oficijelno, nije optužen ni za kakav zločin ili prestup, osim što su ga u više navrata ‘slučajno’ fotografisali u društvu koje može jedino sebi da služi na čast?

Od Samare, preko Banjaluke, mesta N, do Cvetnog trga. Imate li Vi to ovlašćenje na papiru, propisno zavedeno i overeno?

Ili Vas, iako niste pravnik, kao i bezmalo sve članove Vaše visokopoštovane vlade, upravo zato napred kreće neka druga sila ili neki ‘Ralf Nešto’? Branite li i Vi svojim izjavama one koji su nekada bili nazivani huliganima s kojima država nije mogla da se bori?

Da li to znači da je najviša predstavnica izvršne vlasti postala i njihov advokat? I kakvo ime ima takva jedna država?

Voleo bih, takođe, da odgovorite na još nekoliko vrlo običnih pitanja. Da li je otac ovog ‘mladića od 22 godine’ – koji je, prema Vama, stvarna ‘tema’ sadašnje kampanje – bio ‘mladić’ kad je isto tako imao 22 godine i kada je radio za „Kanal S“ Radovana Karadžića na Palama, ili kad je sedeo uz skute svog političkog oca Vojislava Šešelja i davao izjave koje su mnogi zaboravili?

Da li je, recimo, Vučić bio ‘mladić’ kada je 1992/93. podsticao na slanje ‘dobrovoljaca’ u Hrvatsku i BiH i kad je u julu 1995, samo nekoliko dana posle Srebrenice, u Narodnoj skupštini Srbije rekao: „Pa vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo… može li se međunarodna zajednica tako ponašati sa srpskim narodom“?

Ili, kasnije, kad je pozivao na proterivanje stotina hiljada Albanaca s teritorije Kosova? NJegov staž u Vladi Srbije – kada je bio ministar za informisanje („najgluplji na svetu“, kako je rekao za CNN) i jedan od kreatora po zlu čuvenog Zakona o informisanju – pomenimo samo uzgred, jer je tada imao ‘već’ 28 godina.

Gospođo Brnabić, očigledno je da Vi od avgusta 2016. niste zažalili, niti se pokajali zbog bilo kojeg Vašeg gesta, postupka ili izjave, pa ni zbog vrtoglavog rasta odanosti ‘šefu’. I to je, ‘van svake razumne sumnje’, Vaše pravo.

No, kao novopečeni i samoproglašeni advokat, pokušajte da suvislo odgovorite na ova jednostavna pitanja: Kada neko prestaje da bude nečije, bilo čije, ‘dete’, kad postaje ‘mladić od 22 godine’ i, konačno, kad postaje punoletna osoba odgovorna za sve svoje javne i privatne postupke? I hoće li ikada današnji dvadesetdvodišnji „pošteni i pristojni mladić“ postati čovek i upitati svog oca: Šta si radio devedesetih, tata?

Sada sam siguran da je prilikom onog susreta s početka teksta trebalo da Vam izjavim saučešće.

Autor je jedan od osnivača lista Danas