Šta to beše dostojanstveni rad?

Radi se inače o temeljnom ljudskom pravu na pristojan – znači ugovoren, legalan, bezbedan i adekvatno plaćen rad?

Nasuprot uslovima u kojima živi većina nas (polu)zaposlenih, dostojanstven rad je samo onaj rad koji ne unižava čoveka i koji objedinjuje sledećih šest elemenata: (1) produktivan rad, a ne tek politički kreirano (privremeno) radno mesto, (2) uređen i fer odnos poslodavaca prema zaposlenima, (3) bezbedno i zdravo radno mesto i (4), zaštitu socijalnih prava zaposlenih i članova njihovih porodica.

Time se ujedno kreiraju i (5) uslovi za lični prosperitet zaposlenog i njegovu socijalnu integraciju koja uključuje i (6) slobodu zaposlenih da se organizuju i aktivno učestvuju u odlukama koje ih se neposredno tiču.

Pritom, uspostavljanje uslova za ostvarivanje dostojanstva na radu nije samo misija sindikata već stvar konsenzusa unutar Međunarodne organizacije rada, od koje je dostojanstven rad, kao koncept, i potekao. Treba li dodati i da je, bez obzira na sve izazove, dostojanstveni rad, kao i socijalna sigurnost, temeljna vrednost i pretpostavka EU integracija u koje se toliko kunemo?

Nasuprot tome, suočeni smo sa krizom, nezaposlenošću i strahom od gubitka posla, odnosno pratećim nastojanjem predatorsko-grabežljivog kapitala za beskrajnim fleksibilizovanjem rada i sužavanjem prava radnika. U najgorem su položaju ipak angažovani u sivoj ekonomiji.

Ni za koga nije tajna da se profit cedi na taj način što su poslovi u „neformalnoj“ ekonomiji nesigurni i organizovani pod uslovima koji ozbiljno mogu narušiti zdravlje ljudi koji na njima rade, a neretko ugroziti i njihove živote. Dodatno, ovako angažovana lica u neformalnom sektoru najčešće nemaju ni mogućnost organizovanja i udruživanja u sindikate, što samo pojačava njihovu nemogućnost da ostvaruju svoja prava.

Broj neregistrovanih radnika na „crno“ se u Srbiji procenjuje na više stotina hiljada, odnosno na približnu petinu svih zaposlenih. Skoro trećina privrednih subjekata, uključiv i one u javnom sektoru, bavi se sivom ekonomijom i zapošljava radnike bez ugovora i ne isplaćuje im redovno plate, pri čemu oni nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje i nisu zaštićeni od nezakonitog otkaza.

Zarada zaposlenih bez ugovora je prema istraživanjima za polovinu manja u odnosu na formalno zaposlene. Na crno rade svi: nekvalifikovani radnici, radnici sa srednjom stručnom spremom, zaposleni bez redovne zarade, nezaposleni stariji od 40 godina, penzioneri, primaoci socijalne pomoći, studenti…

„Fleksibilno“ angažovanje radnika bez ugovora je zapravo sredstvo za smanjenje troškova rada, povećanje konkurentnosti na tržištu i ezopovski rečeno – „olakšano upravljanje ljudskim resursima“.

Ono što ti „uslovi“ uspevaju da stvore jeste prekarnost i prekarni radnici. Mogli bi da kažemo da je danas, poput visoko programiranog uređaja, u toku stvaranje beskrajno prilagodljivog, bezidentitetnog MP3 radnika sa kojim možete šta god poželite. Imajući u vidu realnu sliku zaposlenosti, konstituenti MOR su 2002. godine izneli rešenje koje počiva na četiri stuba dostojanstvenog rada, a to su zapošljavanje, radna prava, socijalni dijalog i socijalna zaštita. Ovakvo nastojanje MOR dodatno je ojačano 2008. godine usvajanjem Deklaracije o socijalnoj pravdi i fer poslovanju. Oni će se obezbediti kroz postizanje većeg procenta zapošljavanja i mogućnosti zarađivanja, podrazumevajući pod tim i kvalitetnije zapošljavanje. Zbog toga neophodno je posmatrati dostojanstven rad ne samo kao međunarodno prihvaćenu referencu i cilj sam po sebi, već kao način da se poveća razvoj, smanji siromaštvo i neformalna zaposlenost.

Stvaranje uslova za otvaranje novih radnih mesta podrazumeva, međutim, privredu koja stvara mogućnosti za investicije, preduzetništvo, razvoj veština, otvaranje radnih mesta i održiv pristojan život.

To se može obezbediti ne razumevanjem dualnog obrazovanja kao kreiranja gotovo besplatne radne snage za potrebe korporativnog kapitala već, recimo, putem socijalnog preduzetništva i proizvodnje koje bi otvorile prostor za ekonomske aktivnosti siromašnih posredstvom sredstava i imovine koju imaju na raspolaganju. Ali i proširenjem tržišta, ustaljivanjem tržišne politike kojom se ne diskriminišu proizvodi siromašnijih kategorija stanovništva i stvaranjem finansijskih usluga siromašnima.

Socijalna zaštita naglašava: (1) važne veze između produktivnog zaposlenja i sigurnosti za one koji iz bilo kojeg razloga nisu zaposleni, kao i sigurnost u pogledu zdravstvene zaštite; (2) zaštitu od gubitka ili smanjenja prihoda usled nezaposlenosti, povrede, materinstva, roditeljstva ili starosti, time ujedno i (3) pravedno društvo.

Pravo na dostojanstven rad dakle nije nikakva „sindikalna ujdurma“ i levičarska provokacija već temeljna pretpostavka čoveka dostojnog života. Uostalom i Ustavom Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, zaštitu na radu i pravičnu naknadu na rad, kao i pravnu zaštitu tih prava i mogućnost autonomnog sindikalnog organizovanja koje uključuje kako pregovaranje i dijalog tako i, kada oni ne daju rezultate, štrajkove i šire socijalne proteste.

Ako nam se već u tom obimu krše naša ustavna prava, onda za nas u Nezavisnosti nema dileme oko podrške i solidarnosti sa svima onima koji se bore za povratak dostojanstva radu i tako što za 7. oktobar organizuju proteste. Sindikati mogu imati različite taktike i procene, ali se, ako su zaista sindikati, ne razlikuju oko ključnih ciljeva.

Autor je predsednik UGS Nezavisnost