Šta treba da urade vojnici generala Trifunovića

Prosto, za nas obične smrtnike bio je zaboravajen, a ja se nadala da je ipak tiho rehabilitovan. Koliko se sećam, unapred se ograđujući za pravno nestručnu formulaciju, bio je optužen za izdaju, jer je povukao svoju vojsku iz Varaždina, ocenivši da će izginuti i da bi grad morao biti sravnjen – blizu je Vukovar i da ne nabrajam ostala ratna poprišta koja smo imali prilike da gledamo i zapamtimo. Činjenica je da je demokratska vlast osudila rat i da smo svi mi odahnuli kada se on završio (ili bolje da napišem „završio“). Dakle, gen. Trifunović je bio kriv što krvoproliće svojih vojnika i razaranje Varaždina nije po „vojničkom moralu“ sproveo do kraja.

Bez obzira na to što se u mojoj mogućoj neupućenosti moral nekako ne deli na razne morale, za mene je ovaj primer vapio za rešavanjem po hitnom postupku. Htedoh reći čak preko Skupštine, a onda shvatih da je sudstvo nezavisno i nedodirljivo! Budući da ne znam sve detalje ovog procesa, možda negde s pravne tačke gledišta grešim, ali ipak, evo šta bih ja uradila da sam majka, na primer, nekog od tih vojnika, sina koji mi se živ vratio: legla bih na sve moguće pruge (skraćena zemlja, pa ih i nema mnogo) sve dok mom sinu ne dopuste da ispriča javnosti kako je ostao živ. Šta ako moj sin ne bude hteo da svedoči? Ucenila bih ga da ću njegovom sinu stalno govoriti o očevom kukavičluku. Šta ako unuk ne haje za te vrednosti – od koga bi, jadnik, i mogao da se nauči? – tu bih se malo rasturila, ali ga više ne bih primala u kuću.

Šta da uradi moj sin i njegovi saborci koji su se živi vratili zahvaljujući gen. Trifunoviću? Kao prvo, da legnu na te pruge, kao drugo da stoje godinama ispred suda, da bar traže ubrzano rešavanje procesa za čoveka koji živi u nemogućim uslovima u hotelu Bristol, soba 2 sa 1, pošto je sve izgubio, pošto nije smeo da izađe na ulicu a da neko od „patriota“ nema pogrdnu reč za njega. Pozvala bih svoje saborce da stoje na mostu pod punom ratnom spremom i uslovljavala bih puštanje tog čoveka da normalno živi, iako pretpostavljam da to posle tolike torture neće moći.

Šta bih uradila da sam žena nekog tog vojnika, ukoliko ne bi uradio ništa od nabrojanog: razvela bih se, možda to i nije nešto, ali bih mirno spavala.

Šta bih uradila da sam iz Varaždina? Poslala bih pismo podrške tom čoveku koji mi je omogućio da odgledam divnu predstavu u starom, nerazrušenom pozorištu, ali samo ako nisam Hrvatica, jer to bi i meni i njemu verovatno samo škodilo…

U istoriji postoje i drugačiji primeri postupanja vojnih zapovednika, na primer čuveni govor majora Gavrilovića i onaj njegov uzbudljivi tekst (jedva primetan na polučitljivoj ploči na Donjem gradu) kad kaže da su vojnici već izbrisani iz brojnog stanja i da se od njih očekuje da izginu za odbranu Beograda. Uvek su mi suze polazile kada bih to čitala, sada ovako iskusnoj mnogo manje, ali: nije li to bio sasvim drugačiji rat? Ne kao ovaj, koji nas je kao ljude i kao narod unizio, oduzeo nam te važne iako do bljutavnosti rabljene i zloupotrebljenje koncepte kao što su nacionalni ponos i čast. Strašno je što ovo društvo (ako ga više uopšte ima), zablenuto u debilnosti poput Velikog brata, Farme, Granda i ostala ispiranja ionako već ispranog mozga, nema pojma da se častan narod i časno društvo sastoje od gomile pojedinačnih časnih ljudi, ljudi poput generala Trifunovića, a u ovoj nakaznoj vlasti – što ih, bahata u sopstvenoj prostoti, tako zablenute predvodi – nema nikoga ko to ume, sme ili hoće da im kaže.

I na kraju, gde sam bila ja sve ovo vreme, zajedno sa tih 250 ratnika, kada je gen. Trifunović, u stvari, moj heroj?