Šta u Srbiji nije za prodaju?

Vlada je jasno opredeljena za prodaju Telekoma. Jedini uslov o kome govori jeste – da postigne „dobru cenu“. Koja je to „dobra cena“ nije jasno. Predsednik Republike Tomislav Nikolić kaže da ne bi voleo da se Telekom proda, čime pokazuje svest o većinskom raspoloženju građana i stručnjaka koji su protiv prodaje. Međutim, u istoj rečenici predsednik izražava i sumnju u svoju „misao“ i ukazuje da je potrebna „objektivna analiza“ „kvalitetne oditorske kuće“. Čije? Dakle i njegov stav zavisi samo od cene. Da li Telekom uopšte treba da se prodaje ili ne, ni za njega nije sporno. Prema medijima, on je pre par dana izjavio:

„Lično bih voleo da ne prodamo Telekom, ali uvek (stvarno?) postoje razlozi koji mogu da razuvere (koga?) da ta misao (čija?), bez objektivne analize, nije ispravna, zato će biti angažovana kvalitetna oditorska kuća“ (za koga?). Pred javnošću se otvara pitanje: Da li je vlast spremna da (ras)proda sve što Srbija poseduje ako može dobiti novac, poglavlja, magični datum, „strateškog partnera“, atest „reformatora“? Ili drugačije – postoji li bilo šta vredno u Srbiji što vlast ne bi prodala ni za kakvu cenu? Na primer, zbog nezavisnosti, suvereniteta i integriteta, zbog digniteta, samostalnosti, odbrane, bezbednosti, poštovanja Ustava? Postoji li crvena linija, lista onoga što neće prodati za bilo koju cenu, što jednostavno nije za prodaju, trampu ili „dil“?

Beogradski forum za svet ravnopravnih kao nezavisno, nestranačko i neprofitno udruženje građana pridružuje se javnim apelima građana, udruženja i nezavisnih stručnjaka iz Srbije da srpske vlasti ne prodaju Telekom već da učine sve što je u njihovoj odgovornosti da se ta moćna firma, koja je i strateški oslonac privrednog razvoja zemlje, dalje razvija i jača u tehnološkom, organizacionom i profitabilnom smislu. Evo naših razloga, koji nisu samo naši:

– Telekom je jedna od najboljih i najprofitabilnijih firmi u vlasništvu Srbije koju su razvijali, kojom i danas upravljaju domaći stručnjaci i koja obezbeđuje značajne prihode budžeta Srbije. Telekom je ojačan kupovinom Telekoma Republike Srpske i Telekoma Crne Gore, što jača ulogu Srbije u regionalnom saobraćaju i razvoju. Nije uputno da državno rukovodstvo prihvata zdravo za gotovo da su strane oditorske kuće objektivne, a strani vlasnici i strani stručnjaci bolja i veća garancija za napredak Telekoma nego domaći.

– Telekom je do današnjih dana ostao izuzetno značajan faktor razvoja domaće nauke, tehnike, industrije i kadrova koji zajedno, pored ostalog, baštine i dostignuća srpskog i svetskog genija Nikole Tesle. Takvu ulogu treba da ima i ubuduće, ali kao deo javnog sektora Srbije, a ne bilo koje strane države čiji privredni i drugi interesi nisu identični sa interesima Srbije.

– Pored privrednog i fiskalnog, Telekom ima veliki značaj i za bezbednost zemlje. Prodaja takvog sistema strancima, pa čak i njegovog dela, značila bi potcenjivanje i nerazumevanje rizika posle prodaje za šire državne interese i zaštitu važnih ljudskih prava građana.

– Očuvanje i razvoj javnog sektora privrede bitan je uslov demokratskog, socijalnog i kulturnog razvoja društva. Da nije tako ne bi vlade zemalja najstarijih evropskih demokratija čuvale i razvijale sopstvene javne sektore, posebno sektore telekomunikacija.

Nepokrivene rashode budžeta treba smanjivati likvidiranjem partokratije, a ne likvidiranjem javnog sektora privrede. Nije iskreno, niti odgovorno tvrditi da bi se novac od prodaje javnog sektora investirao u druge sektore. Zašto bi Srbija selila kapital iz Telekoma kao dokazano najproduktivnijeg i najperspektivnijeg sistema u neke druge sektore? Niko ne spori načelni zahtev da poslovanje Telekoma bude još profitabilnije, organizacija racionalnija a modernizacija brža, ali to nisu razlozi za prodaju tuđoj državnoj kompaniji, stranoj državi, već razlog više da se Telekom zadrži u vlasništvu Srbije uz preduzimanje odgovarajućih mera.

Apsolutna privatizacija je apsurd. To nije način da se iskazuje lojalnost, predvidivost ni prema EU, ni Nemačkoj (uoči posete Angele Merkel), ni MMF-u, ni NATO-u (uprkos obavezi potpisanoj IPAP-om). Da li Vlada ima ikakve crvene linije šta u Srbiji nije na prodaju bez obzira na cenu, ili smatra da je to izlišno, da je tržište jedini regulator i garant napretka? Ako bi se privatizaciji i dalje prilazilo kao dogmi, ako bi se privatizovalo sve što u bilo kojoj oblasti ekonomije i nadgradnje postoji u Srbiji – ko bi nas i na koji način zaštitio od privatizacije nacionalnog i duhovnog identiteta, od privatizacije ljudi, njihovih ličnih života, individualnosti i slobode?

Često čujemo – što obećamo, to izvršimo. Predvidivi smo! Kome – komesarima i generalnim sekretarima EU, NATO, misijama MMF. A narodu, građanima, domaćoj stručnoj pameti? Ili su svi oni bitni samo kada glasaju? Umesto građane, Vlada više sluša strane savetnike poput Tonija Blera, ili Guzenbauera i tzv. civilni sektor koji finansiraju strani centri moći nego svoje građane i srpske stručnjake. A oblici neposredne demokratije, kao što je referendum, na primer?

Zamišljena likvidacija javnog sektora Srbije nije privatizacija, već podržavljenje. Prodaja stranom državnom sektoru – nije privatizacija. Jeste u državnom interesu, ali stranih država, ne Srbije! Ako vlast, kako najavljuje, rasproda sve preostalo – Telekom, EPS, PKB, Dunav osiguranje, fabrike oružja i vojne tehnike, rudnike, šume, banje, poljoprivredno zemljište, posebno ako pod vidom privatizacije srpsku javnu (državnu) privredu preda u ruke stranim državnim ili multinacionalnim korporacijama, postavlja se pitanje – čime će Srbija, njene institucije i građani upravljati, kojim polugama će čuvati suverenitet, posebno ekonomski, teritorijalni integritet i nezavisnost? Prodaćemo ili likvidirati i „Radio Srbiju“. Ostavićemo stranim državnim medijima kao što su, na primer, BBC, Glas Amerike, Dojče vele da i dalje šire „istinu“ o Srbiji, o Kosovu i Metohiji, o Republici Srpskoj, ljudskim pravima. I tako su se pokazali i dalje se pokazuju dobronaklonim, prijateljskim i objektivnim prema Srbiji i srpskom narodu!

Ili su za srpsku vlast svepomenuto prevaziđene kategorije iz starog vrednosnog sistema? Otkuda nam onda modrice po licu i cevanicama, otkuda nesvestica i nesanica, ko nam i odakle ovih dana šalje zlosluta pismena? Prijatelji, humanisti, izbavitelji!?

Autor je predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ