Šta za Brnabić znači „biti čovek“?

Šta za nju znači „biti čovek“?

Godinama zauzima vodeću poziciju u izvršnoj vlasti, i ta funkcija joj omogućava da kreira i realizuje mnoge politike koje utiču na funkcionisanje države i živote njenih građana.

Međutim, njeno poimanje značaja posla koji obavlja doseglo je samo do nivoa slepog poslušnika jednom čoveku.

Poništila je funkciju a i lični integritet (ako ga je ikada imala) kako bi sa drugima, sličnih moralnih i etičkih nadzora, učestvovala u uništenju države, njenih institucija i društva u celini.

Sve se pred njom rastače i urušava dok ona, iz dobro zaštićenih televizijskih studija, sipa mržnju i zlo.

Iskreno, nepatvoreno i autentično mrzi svakog ko govori i radi drugačije od njenog „šefa“.

Njemu veruje i divi mu se jer joj je omogućio da bude to što jeste i poseduje to što poseduje.

Svesna je da o svom poslu zna veoma malo, i ne trudi se da bilo šta sazna i nauči, jer je on tu da o svemu odlučuje na način koji je najbolji za sve njih.

Ubeđena je da imaju pravo da se ponašaju na najprimitivniji, najbezočniji i najagresivniji način, jer tako „brane Srbiju“.

Ona ne skriva, niti se trudi da prikrije svoje ne znanje, bezosećajnost, bahatost i potpuno odsustvo skrupula i stida.

Percipira i apostrofira samo jednog čoveka za koga veruje da je svemoćan i da zna šta radi. Ona ne zna niti je znala šta treba da radi.

Dok je izvršavala njegove naloge oslobađala je najpodlije i najneprihvatljivije ljudske osobine.

Argumente i logiku ne koristi jer bi joj pokvarile idealizovanu sliku koju je iz pomoć „šefa“ izgradila, asistirajući mu u svakovrsnim zlodelima.

Veruje da su izbori bili demokratski, da nije bilo nikakvih mahinacija i da su oni pobedili jer je tako moralo da bude.

Oni treba da pobede, nisu važne metode, važno je da sve ostane kako je bilo.

Zna šta su sve radili da bi ostali na vlasti, ali ne poseduje moralne repere kojima bi procenila da su svi postupci vezani za izborne prevare zločin prema osnovnom ljudskom pravu savremene civilizacije, da slobodno izabere ljude koji će ga predstavljati.

U poremećenom procesu zaključivanja prihvata da je sve dozvoljeno kad brane sopstveno pravo da sačuvaju sve čega su se domogli. Ne muči je „rad“ savesti jer ne dozvoljava sebi da se susretne sa sopstvenom suštinom.

Ne misli, ne oseća, ne sumnja. Samo izgovara reči čiju težinu ne meri a sadržaj ne razume.

Do nedavno je zamuckivala jer ih nije dobro usvojila, sada, to što izgovara je podržano nepatvorenim zlom, pa reči klize bez zadrške. One su otrovne, podle, lažljive i nesuvisle.

Dok ih izgovara, oseća se moćno jer zna da će doživeti pohvale od onoga koji je jedino važan.

Ne preza da rečnikom neprimerenim svakom, iole pristojnom čoveku, opisuje strane političare, dok opoziciju kvalifikuje rečima od kojih bi se većina ljudi postidela.

Ne ume niti ima potencijala da na bilo koji način zaštiti sopstvenu ličnost od bruke i podsmeha.

Za sve one koji javno kritikuju njene bedne i tragikomične nastupe, ima objašnjenje.

Oni su „neprijatelji Srbije“, odnosno njeni i njenog „šefa“, a to je za nju isto.

Od svih osobina koje čovek treba da poseduje da bi bio autonoman, slobodan, integrisan, i individualno omeđen, Ana Brnabić ne poseduje nijednu.

Ona je ljudski surogat, nešto i neko ko je nastao voljom drugog, i u domenima te volje funkcioniše.

Nikada ne bi prihvatila Sartrov postulat, jer ga ne razume.

Njeni principi su mnogo prizemljeniji i za nju korisniji.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.