Šta znače Narodne patrole?

Zašto “građansko hapšenje” stoji u znacima navoda? Razlog tome je što je, sa pravne tačke gledišta, zakonitost takvih postupanja Narodnih patrola, najblaže rečeno, upitna. Krenimo redom…

Kada pričamo o građanskom hapšenju pričamo zapravo o hapšenju pri izvršenju krivičnog dela koje je propisano čl. 292 Zakona o krivičnom postupku. Njime se propisuje da svako lice ima pravo da liši slobode (uhapsi) lice koje zatekne u izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.

Uhapšeno lice se tada mora odmah, bez odlaganja, predati policiji kako bi policija dalje postupala u skladu sa zakonom.

Iz citiranog člana se jasno vidi da se građanskom hapšenju može pristupiti samo ako je lice neposredno zatečeno u izvršavanju krivičnog dela.

Hapšenje potencijalnog počinioca pre izvršenja dela kao i njegovo hapšenje naknadno, nije obuhvaćeno ovim članom ZKP-a.

Ono što se, međutim, ne može jasno videti iz samog citiranog člana, ali je nesumljivo najbitniji uslov za njegovu primenu, jeste da lica koja lišavaju slobode lice koje je zatečeno u izvršenju krivičnog dela imaju iste obaveze koje ima i policija u pogledu poštovanja prava uhapšenog.

Još strašnija je činjenica da se sve ovo događa u Srbiji već godinama i da su reakcije na ovo u najboljem slučaju bile sporadične iako svi, negde u dubini duše, znamo kuda tolerisanje ovakvog ponašanja vodi

Ovde pre svega mislimo na obavezu lica koja hapse da sa licem lišenim slobode postupaju čovečno uz uvažavanje dostojanstva njegove ličnosti, da prema tom licu ne smeju sprovoditi nikakvo dalje nasilje dok je lišeno slobode i na zabranu iznuđivanja iskaza.

Kako se u sve ovo uklapaju “građanska hapšenja” u režiji Narodnih patrola?

Rečju: Nikako!

Iz snimaka koji su bili dostupni javnosti jasno se može videti da ne samo što nisu poštovana ova prava garantovana Ustavom Republike Srbije, već bi se ozbiljno moglo razmatrati postojanje elemenata krivičnih dela protivpravnog lišenja slobode, povrede slobode kretanja, nasilničkog ponašanja, zlostavljanja, mučenja i proganjanja.

Dalje, ukoliko se uzme u obzir i činjenica da se ova dela vrše u okviru organizovane grupe, koja otvoreno priča o svojim aktivnostima koje uredno dokumentuje, ni krivična dela udruživanja radi vršenja krivičnih dela, dogovor za izvršenje krivičnog dela nisu apsolutno isključena.

Ono što možda najviše govori protiv tvrdnje da se radi o građanskom hapšenju je sama činjenica da snimci tih hapšenja uopšte postoje; kao da je od samog pomaganja u subzijanju bilo kakvog kriminaliteta bilo bitnije da se taj „poduhvat“ adekvatno „ovekoveči“.

Dakle, pravo pitanje danas zapravo i nije da li se ono što čine pripadnici Narodnih patrola može smatrati građanskim hapšenjem.

Pravo pitanje bi bilo zašto policija i tužilaštvo ne preduzimaju nikakve korake protiv osoba okupljenih u ovu organizovanu kriminalnu grupu koja isključivo postoji radi širenja i propagiranja mržnje koja se ispoljava u izvršavanju krivičnih dela protiv lica koja su objekt te mržnje?

Od ovog pitanja možda je još strašniji odgovor na njega koji nam se sam nameće, iz nepostupanja državnih organa.

A možda je još strašnija činjenica da se sve ovo događa u Srbiji već godinama i da su reakcije na ovo u najboljem slučaju bile sporadične iako svi, negde u dubini duše, znamo kuda tolerisanje ovakvog ponašanja vodi?

Ili najviše zastrašuje pomisao da smo na poslednju stanicu na tom putu već odavno stigli?

Autor je advokat i programski direktor Foruma za bezbednost i demokratiju