Staklenci i gvozdenci

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Danasnji klinac ne moze napisati pricu ovog kvaliteta. Nema ‘materijala’.

   1. Lepa nostalgična prića, koju ne mogu da shvate današnji klinci. Nisu imali uslova da imaju tako sirotinjsko a, opet, tako bajno detinjstvo, puno slobode i ono u čemu su te genberacije bile najbogatije, puno mašte. Nisu imali mnogo, mnogi nisu imali ništa, ali, svi su imali puno snova, koji su bili obojeni najlepšim bojama. Snove koje smo uporno sanjali i od kojih nikada nismo odustajali. Samo, ne znam šta je naravoučenije ove divne priče? Ne mogu da verujem da čovek sa ovako turobnim i morbidnim pogledima na život može da nam vrati trenutak tog vremena u kome je za sreću bilo potrebno tako malo?! Zbunila me je „lekcija“ koju je člankopisac na kraju spomenuo? Da li gospodin Petrović i danas „dobrovoljno“ daje „klikere“ svakom „Meandžiji“? Da li je poenta članka životna filozofija koju je uz „seljačke čvrge“ i cenu od jednog klikera stekao gospodin Petrović? Da li možda treba, i na nivou kolektiva, da „skidamo gaće“ odnosno, dajemo „klikere“ i onda kada od nas to niko ne traži?

      1. Gospodine Mladene, opustite se, to je samo lepa prica, ne mora da ima nikakvu ‘lekciju’, ‘poentu’ ili ‘pouku’…a cak i da ima, mozda je skrivena za vas, mozda znaci samo piscu,zasto bi morala da ima veze sa vasim pogledima na zivot.

2. Današnji Meandžija (spoljni ili unutrašnji) traži mnogo više. Jedino je „čvrga“ ostala, Mislim na snagu udarca.

3. Mi stariji pamtimo i klikere i rolšue (današnji roleri) i sankanje.
   Svako od nas je manje više imao svog Meandžiju, ja sam mog tresnuo ciglom u glavu pa sam dobio ukor u školi ali i privilegiju da me je taj moj Meandžija posle zaobilazio u širokom luku.

4. E moj Buco, davno je to bilo. Vratio si me u detinjstvo, pa da vratim i ja tebe. Da se podsetimo Petnaestice: prvi ulaz Boškica i Rade, drugi ulaz Biška i Mića Pljoska, Kića i Pule, Miki Šuger, Ćopke, Gagonja i Matori, Giša Rupa, treći ulaz, Sale i Gile, Amir i Emir, Buca, tojest ti, Toša, Peca i Bata, Mića Šljapić Šljapke, četvrti ulaz Bole Milojković, Raške i Ćera, Baja… Svi išli u OŠ „Đuro Strugar“. Nekog sam sigurno zaboravio, a možda i pomešao ulaze, ali – bilo je to nezaboravno i bezbrižno detinjstvo. Mnogo smo staklenaca, punjenaca i soćki porazbijali. Da, da ne zaboravim, preko puta paviljona bili smo Joca i ja – Saško, kako ste me zvali. Veliki pozdrav

5. Zdrave su to igre bile…sad predskolci ne znaju da igraju klikere jer nemaju opoziciju palca, dugo ih vozaju u kolicima, ili sede i igraju igrice ( aktivan samo kaziprst i ogranicena vizuelna percepcoja)pa ne znaju da vezu pertle, sutnu loptu, skoce, potrce…ne znaju da zvizde jer im dugo daju pasiranu hranu pa kasno progovaraju i nerazumljivo govore…