Starogradski mural Zoranu Đinđiću

Ovo su odgovori na pitanje zašto baš na tu, ali daleko važniji su odgovori na pitanje zašto baš Zoranu Đinđiću. Đinđić je bio prvi posleratni demokratski gradonačelnik Beograda i premijer Srbije. Đinđić je čovek koji je, bez imalo patetike, probudio nadu ljudima, čovek čiji govori i skoro dve decenije po njegovoj smrti zvuče relevantnije i sa više života nego govori sadašnjih političara. Đinđić je, u pravom smislu te sintagme, čovek ispred svog vremena.

Mural Zoranu Đinđiću na Studentskom trgu je u poslednjih nekoliko godina tri puta crtan i isto toliko puta uništavan. S obzirom da je sadašnji predsednik Srpske napredne stranke, a tada generalni sekretar Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić svojevremeno prelepljivao uličnu tablu sa imenom Zorana Đinđića nalepnicama na kojima je pisalo Bulevar Ratka Mladića, u prvom momentu su sumnje za ovaj vandalizam pale na naprednjake, kao na duhovne naslednike nekadašnje velike SRS.

Lično nikada nisam verovao da su naprednjaci iza ovog vandalizma, jer je za to potrebno kakvo-takvo ideološko ubeđenje, a verujem da ogromna većina članova SNS nema naročito jaka politička ubeđenja ni po kom pitanju i da bi pri učlanjenju novih članova u SNS ideologija ne igra apsolutno nikakvu ulogu.

Ubrzo nakon prvog uništavanja murala „odgovornost je preuzela“ jedna od neokomunističkih studentskih organizacija, a isto se desilo i posle drugog, odnosno trećeg iscrtavanja murala u organizaciji Demokratske stranke. Mladi marksisti zameraju Zoranu Đinđiću što je posle 5. oktobra započeo proces privatizacije, kao i brojne sporne privatizacije koje su usledile. Ono što ne znaju jeste da je proces privatizacije u Srbiji počeo još devedesetih godina 20. veka, a nekontrolisana „siva“ privatizacija je zapravo bila pljačka na kojoj su se pojedinci bogatili preko noći.

Kako su kroz privatizaciju prošle apsolutno sve evropske bivše socijalističke zemlje, Skupština Republike Srbije je 2001. donela zakon moderan zakon kojim je ovo pitanje uredila. Naravno, nažalost, kao i uvek kada je u pitanju Srbija, i po ovom pitanju je bilo malverzacija, ali od 24 privatizacije koje su označene kao sporne od strane Evropske komisije, samo jedna je povezana sa vremenom tokom koga je premijer bio Zoran Đinđić, i to privatizacija Sartida. DOS je, po dolasku na vlast, otvorio pitanje poslovanja Železare, koja je beležila značajne gubitke, pa je zbog prezaduženosti otvoren stečajni postupak.

Po mišljenju Saveta za borbu protiv korupcije, ono što je najspornije u ovoj privatizaciji se pre svega vezuje sa samu prodaju, odnosno konkretno: stečajni upravni je 28. marta 2003. dao predlog da se izvrši prodaja JuEs Stilu, a 31. marta Železara je prodata bez javnog oglašavanja. Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003.

Drugim rečima, apsolutno nijedna sporna privatizacija se ne može vezati sa Zoranom Đinđićem. Apsurdno je povezivati Zorana Đinđića sa bilo kojom vrstom kriminala, pa i korupcijom, jer je on svoju hrabru borbu protiv kriminalaca platio glavom. On je svesno rizikovao i sopstveni život kako bi, između ostalog, i oni koji sada uništavaju njegov mural živeli u boljoj Srbiji.

Kada se od spomenika radikalu Nikoli Pašiću krene pravo Bulevarom stiže se do biste socijaliste Svetozara Markovića. Kada se od spomenika monarhisti Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu prošeta do Slavije stiže

se do biste republikanca Dimitrija Tucovića. Uz sve njihove ideološke razlike, svi oni su deo srpske istorije, kao i Zoran Đinđić. Demokratska stranka će narednih dana ponovo na istom mestu nacrtati mural Zoranu Đinđiću, a nadam se da će naši mladi sugrađani neokomunisti shvatiti da različiti pogledi na svet čine naše društvo bogatijim i da će u to ime poštedeti mural još jednog uništenja.

Autor je predsednik Opštinskog Odbora Demokratske stranke Stari grad