Štazi i srpski politički mejnstrim

Suptilnost njihovog delovanja sastojala se između ostalog i u tome što su znali ušunjati se u stan oponenta i presložiti mu nameštaj, drugi put izmestiti teglice sa začinima, zameniti čaj omiljene marke sa nekim drugim, drugačije okačiti slike na zidu ili pak pomeriti peškire u kupatilu i rasporediti cveće u saksijama.

Kada bi se žrtva požalila to bi naišlo na neverovanje okoline i prijatelja a za posledicu bi imalo da žrtva usled dezorijentisanosti odustane od dalje javne i političke delatnosti. Sve ono što je u iznetom primeru radila tajna istočnonemačka služba Štazi u Srbiji postaje javni diskurs političkog mejnstrima, i to ne od juče.

Daleko od toga da je to njeno političko ponašanje beslovesno, ono za cilj pre svega ima potrebu da političke oponente u javnosti, i naposletku samu javnost, prikaže nedoraslim za političko delovanje.

Otuda su i održani izbori bili sve samo ne izbori, i izvesno je da s ovom političkom grupacijom na vlasti – nikada neće ni biti.

Pre toga, donošenje Rezolucije kojom je proglašen Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici proglašeno je kao ovdašnja moralna pobeda prvog u tom političkom mejnstrimu, kojeg je pratio sveukupni politički performans zaista neviđen ni u domaćem političkom prostoru a ni u sali GS UN, još od vremena Nikite Hruščova.

Ukupno zaluđivanje javnosti time je dobilo epske dimenzije i ono će ući u anale jedne opšte hipokrizije, ako bi uopšte takvi anali i bili pravljeni.

Ovo ponašanje političkog mejnstrima služi da „reprogramira“ javnost, svakako na suptilniji način od onog na koji su to radili ozloglašeni diktatorski režimi u političkoj istoriji.

Svaka diktatura ima referentni okvir koji je definiše, međutim, politički mejnstrim u Srbiji, u poslednjih dvanaest godina, uspeo je da prevaziđe okvire jedne diktature izopačujući i satirući sve što ima klicu civilizovanosti – život, ideje, vrednosti, nade i snove – vukući sa sobom u bezdan budućnost.

Bez ikakve ideologije, pod reflektorima javnosti politički mejnstrim se služio uspešnim manipulacijama, iza tih reflektora uterivanjem golog straha oponentima i njima nesklonoj javnosti.

Laž i manipulacije, vrednuju se kao politička veština, a sprečavanje kazivanja istine na kanalima s nacionalnom frekvencijom sastavni je deo te političke strategije.

Dok nastaje ovaj tekst opozicija u par gradova i opština pokušava da dokaže krivotvorenje u izbornom procesu i unapred sam spreman da tvrdim da će to biti neuspešno. Jednostavno, politička grupacija na vlasti ima neodoljivu potrebu da prikaže demokratsko jednoglasje (kakav vic!) između njih i birača, sa paralelnim procesom anesteziranja kritički nastrojene javnosti.

Sam izborni proces kao demokratski standard u Srbiji služi da bi se demokratija potkopala a sada već i stavio ekser na njen kovčeg.

Svo zamešateljstvo i ukupan manipulacioni potencijal vladajuće grupacije u službi je prvog u mejnstrimu kojem ne treba samo da se dive „nego i da izgleda kao da mu se dive“.

To groteskno pa ako hoćete i izopačeno političko ponašanje potkopava trajne vrednosti na kojima počiva jedna politička zajednica – pravdu, istinu, slobodu. Svakako nije to prvi do sada viđeni oblik lične vlasti, ali jeste do te mere raširen diljem Srbije, da trajno i sa nesagledivim posledicama od jedne zajednice pravi međunarodnu političku pariju kojoj moćni državnici a i predstavnici moćnih država daju deklarativnu podršku.

Podrška nije u cilju verovanja o uređenosti države Srbije već u potrebi zadovoljenja njihovih, pre svega ekonomskih interesa.

Autor je doktor političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.