Stečaj kao nastavak pljačke

Zakoni su takvi da stečajni upravnici uvek nalaze način kako da od poverilaca sakriju na šta troše pare iz stečajne mase, dok sa druge strane niko ne može da ih natera da rade brže. Dodatni haos nastaje jer postupci stečaja počnu po „starim“, nastave se po „važećim“, pa se možda jednog dana i završe po nekim novim zakonima i stečaju, koji će verovatno biti još nepovoljniji za radnike, jer ih predlažu „stručnjaci“ koji su pisali i prethodne zakone.

Reorganizacije su retke, jer je u većini preduzeća brže-bolje proglašen bankrot, a naročito u kapitalnim stečajevima preduzeća čija je imovina veća od dugovanja prema poveriocima. U velikim društvenim preduzećima (Robne kuće „Beograd“, KMG „Trudbenik“, FGP „Rekord“…), kao stečajni upravnik pojavljuje se Agencija za licenciranje stečajnih upravnika – ALSU (pre ukidanja taj posao je radila Agencija za privatizaciju), koja postavlja svog čoveka za poverenika. Ovakva stečajna uprava, kako neki (političari) kažu, isisava godinama imovinu preduzeća u svoje džepove. To se sve zna, ali se ne čini ništa. U javnosti sa pominju i kompromituju samo pojedini stečajni upravnici, na primer kada se počnu baviti politikom kao Saša Radulović. Ali ni u slučaju Radulovića nema doslednosti, jer dok je bio na strani vlasti nisu mu zamerali ono što mu zameraju danas.

Bilo bi dobro da su primeri nesavesnih stečajnih upravnika stvarno retki izuzeci, ali nisu, niti imate kome da se žalite i da zaustavite isisavanje imovine preduzeća. Formalno, stečajni upravnici mogu imati problema, jer za svoj rad odgovaraju i svojom imovinom, mogu se smenjivati i kažnjavati novčano, kao i oduzimanjem licence, ali u praksi to se dešava samo kad se zamere vlasti, a ne i ako se (samo) poverioci žale na njihov rad.

Dok se radnicima sve češće govori da su preduzeća u kojiima su radili otišla u bankrot i da u stačajnoj masi nema para za obeštećenje poverilaca, pogotovu ne za radnike, dotle se legalno po zakonima o stečaju omogućava ALSU i stečajnim upravnicima da iz te iste stečajne mase žive ne samo lepo i lagodno, već da im se odobri da imaju, koliko hoće i mogu, visoke nagrade za svoj „uspešan“ rad. ALSU dobija za svaki stečaj 1% od vrednosti imovine preduzeća, i to se uzima od radnika koji teško mogu naplatiti svoja potraživanja. Kod vrednijih (kapitalnih) stečajeva 1% je veliki iznos, koji se uvećava još više kada ALSU postavi svog stečajnog upravnika. Stečajna masa je njihov plen, ništa čudno, a za poverioce će biti isplate ako nešto ostane. Radnici treba da su zadovoljni ako dobiju samo minimalac i ako im se poveže radni staž, a od toga iznosa treba još da plate advokate i takes. I treba da zaborave svoju sreću, ona je za više i vrednije, koji znaju šta će sa radničkom imovinom koje „nema“.

U većini stečajeva, ako nešto preostane u stečajnoj masi, isplate se samo poverioci prvog isplatnog reda. Pre nego što prvi isplatni red uopšte stigne na naplatu, prvo se isplaćuju troškovi stečaja, u koje spadaju nagrada za rad stečajnog upravnika, troškovi zarada onih koji rade u preduzerću tokom stečajnog postupka, kao i zarade saradnika stečajnog upravnika, sudski troškovi, takse za tužbe, predloge za izvršenje, troškovi obezbeđenja imovine, održavanja objekata i slično. Stečajni poverioci se potom isplaćuju u četiri reda. Najpre se isplaćuju poverioci prvog isplatnog reda, u kom su radnici za iznose neisplaćenih zarada u visini minimalca za poslednjih godinu dana pre otvaranja stečaja (sa kamatom do otvaranja stečaja), i doprinosi za PIO za poslednje dve godine pre otvaranja stečaja sa osnovicom minamalca.

U drugi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu javnih prihoda, porezi itd.

U treći isplatni red spadaju potraživanja svih ostalih poverilaca, svih onih pema kojima preduzeće ima dugovanje: banke, javna preduzeća, dobavljači, kao i ostatak potraživanja radnika koji se nalaze u prvom isplatnom redu, odnosno zarade za iznos koji prelazi minimalac. Ako na kraju nešto i preostane u stečajnoj masi, što je vrlo retko, isplaćuje se četvrti isplatni red. Čak i ako se to ipak dogodi (kao na primer u FGP „Rekordu“), stečajni upravnici godinama odugovlače sa isplatom, tako da se iznos svakodnevno smanjuje i obezvređuje.

U slučajevima kada se ne može isplatiti ni prvi isplatni red, radnici imaju pravo da im Fond solidarnosti isplati deo potraživanja na ime neisplaćenih zarada, ali ako su zarađene devet meseci pre otvaranja stečaja. Vešti poslodavci, uz malu pomoć države mogu i tu sitnu isplatu (u odnosu na celinu duga) da oštećenim radnicima osujete – da ne dobiju ni prvi isplatni red, i da nemaju pravo ni na fond solidarnosti.

Moja tri stečaja: „Monterra“, „Trudbenik gradnja“ i KMG „Trudbenik“

U stečaju „Monterre“ sam član Odbora poverilaca ispred bivših radnika. To mi je treći stečaj u kom sam poverilac, posle „Trudbenik gradnje“ i KMG „Trudbenika“. Ovi stečajevi su povezani.

„Trudbenik gradnja“ je formirana 2003. godine u postupku restrukturiranja KMG „Trudbenik“ tako što je na nju preneto 90% imovine KMG „Trudbenika“. U „Trudbenik gradnju“ su prešli radnici koji su joj bili potrebni i kojima zbog toga nije dat socijalni program. Tako su KMG „Trudbeniku“ ostale sve njegove dotadašnje obaveze, kao što su zaostale zarade radnika iz 2001. godine, pa i ranije, koje nisu isplaćene ni do danas, a KMG je otišao pod stečaj.

„Trudbenik gradnju“ je 2008. godine privatizovala „Monterra“, i posle nekoliko meseci preuzela stotinak radnika, među kojima sam bio i ja. Nekoliko radnika je preuzelo „Monterrino“ povezano preduzeće „Mont Finish“. Od radnika koji su ostali u „Trudbenik gradnji“ je potom njih oko 145 stupilo u štrajk zahtevajući poništenje privatizacije zbog nepoštovanja ugovora. Ugovor nije raskinut, a „Monterra“ je imovinu „Trudbenik gradnje“ opteretila hipotekama i gurnula je u stečaj.

Pre stečaja „Monterre“, u februaru 2010. godine poslodavac nam je zbog otežanog poslovanja i krize u zemlji i svetu smanjio platu za 60%, uz obećanje da će razliku vratiti kad se preduzeće oporavi, između ostalog dobijanjem novih poslova. Novi posao su dobili, ali su ga ubrzo izgubili zbog velikih poreskih dugova. Posle godinu dana, nagoveštena nam je mogućnost da uz pomoć države (tadašnji ministar Ćirić), i našeg matičnog preuduzeća KMG „Trudbenik“ dobijemo socijalni program i da nam i „Monterra“ isplalti dug za zarade, a da ćemo zato morati da se na kratko vreme vratimo u „Trudbenik gradnju“, iz koje smo posle privatizacije prešli u „Monterru“. Međutim, kada smo se vratiil u „Trudbenik gradnju“ radili smo tamo još puna četiri meseca, očekujući da će država da ispuni obećanje, i tako sve do stečaja „Trudbenik gradnje“ 13.7.2011. godine. Ostali smo sa neisplaćenim zaradama, bez socijalnog programa i bez posla.

„Monterra“ je pre stečaja veći deo imovine prebacila na povezana preduzeća, a 2014. godine je prodata nepoznatom vlasniku registrovanom na egzotičnim ostrvima. U stečaj je otišla 26.10.2015. godine.

Mali broj radnika je malo uoči stečaja uspeo da naplati svoja potraživanja, a ogromnoj većini nas sa pravosnažnim i izvršnim presudama ostaje stečajni postupak i treći isplatni red, ako ga bude! Kao što sam već objasnio, nemamo pravo ni na prvi isplatni red, ni na Fond solidarnosti, jer je prošlo više od četiri ipo godine od kako smo upućeni da pređemo iz „Monterre“ u „Trudbenik gradnju“.

U praksi oni koji su najveći krivci i koji su namerno gurnuli preduzeća u stečaj, sa obeštećenjem poverilaca nemaju ništa. Prvo, kako dokazati da je stečaj nameran, a ne posledica svetske krize, otežanog poslovanja, i ko zna čega još. Drugo, u postupku stečaja ne učestvuju vlasnici, već njihova preduzeća, koja se tretiraju kao živa bića, kao da su sama sebe upropastila i dovela dotle da nemaju odakle da namire poverioce.

Naravno, iz stečajne mase uvek ima dovoljno novca za „male“ nagrade stečajnim upravnicima (koje su retko manje od 100.000, a idu i do milionskih iznosa), za njihove advokate i veliki broj saradnika. Sve to im pripada po zakonima, a radnici će se već snaći na biroima za zapošljavanje, uredno se javljajući.

Tajkunima koji sa stečajevima svojih preduzeća „nemaju ništa“, omogućava da nesmetano sve vreme otvaraju nova preduzeća, u koja su iz uništenih preduzeća prebacili imovinu i sredatva. Poreske i druge institucije to ne zanima, oni potražuju od „živih bića“ preduzeća, ali i od opljačkanih radnika koji su ostali bez posla i kojima je ugrožena egzistencija.

Često se govori da tajkuni ne mogu uzimati kredit za kreditom a da ne ne isplaćuju radniike, i da još pritom voze džipove. Na žalost – mogu! Od radnika se valjda očekuje da prosto odustanu od svojih potraživanja. Oni koji su očerupali, opljačkali Srbiju, uništili fabrike u pljačkaškim privatizacjaima su krivi, ali samo kada terba da se javno diskredituju, inače niko ne odgovara za pljačku i ništa im se ne oduzima.

Tekst je objavljen u okviru dodatka Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, Učitelj neznalica i njegovi komiteti, uciteljneznalica.org